Бранич

6

„Б Р А Н И Ч"

Први је разлог у томе, што сам хтео и на овом примеру да укажем на велику релативност када је реч о правним схватањима уопште. Овде морам одмах да се оградим и да нагласим, да ја тај релативитет у правним схватањима никако не схватам ни као некакву слабост, нити као доказ о томе, да се у тој области не могу изнаћи научне истине или стварати научни системи. Напротив сматрам, да тај релативитет и проблематика у правним појмовима,, схватањима и запажањима претставља живу моторну снагу у еволуцији правне мисли, да она оживљава и освежава моћ дијалектичких напора и критицизма и да храни рационалне елементе људскога разума и вечите тежње људскога духа који сталностреми ка новим правним категоријама и изналажењу нових правних истина. Ако је законски пропис статичан и апстрактан па не може, јер је то изван људске моћи и изван моћи законодавца, да унапред предвиди и регулише све случајеве и обухвати друштвени живот у свој његовој целокупности, зато је људски дух покретљив и динамичан па је у стању да будно прати, ако не баш увек и да схвати, развој и комплексе људских односа и друштвене заједнице. Већ ово што је речено довољан је разлог да у праву може битисати и постојати само релативна истина, па зато истицање релатитета када је реч о правним схватањима не треба да нас доводи ни у какву забуну, Тај релативитет који живи у самоме правноме бићу познаје и признаје и свако законодавство, о чему ћу мало доцније бити слободан да говорим мало опширније. Сада то истичем само да бих оправдао овај начин анализе проблема који се пред нас постазио. А та анализа своди се на следећи закључак: кад релативна истина лежи у бићу самога права, кад тај феномен релативности признаје и сам законодавац, онда није никакво откровење тврђење „даје илузија да законодавац може створити целскупно право, као и да судија може извести целокупно право иззакона", исто тако као што не може никога убедити тврђење, да је све право у закону и свака одлука судије само адекватна примена законске формуле која садржи унапред предвиђену солуцију за такву одлуку. Другим речима, оба ова супротна гледишта била су, а у колико их данас има јесу неминовности у области овога релативитета, где се истина изналази и једино може открити баш путем таквих супротности у схватањима, чему служи и правна наука и правка пракса. Други је разлог у томе што сам тиме у овој анализи хтео да укажем на чињеницу, да је објектива стварност често и наизменично пружала читав низ факата којима се могло доказивати и оправдати сада једно, а доцније друго супротно схватање, као и да је у историском развитку права наступала веома често и таква ситуација, да је за време трајања било једног, било другог супротног схватања, или за време отвореног сукоба између њих, објектизна стварност и читав низ фактичких чињеница оправдавао и указивао на једно треће схватање, које је обично раније распре изглађивало, или их чинило беспредметним и скретало сву пажњу и све оријентације ка томе новоме стању ствари.