Бранич

СУДИЈА ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И ЖИВОТА

5

тежњи или ка бољој и правичнијој будућности, или ка задовољавању јаких инстиката за заповедање, за принудна наметања нових идеолошких а често и утопистичких схватања, али увек за нешто што је ново и што се коси са постојећим редом ствари. Унутрашња вредност свих тих активитета и стремљења ту се најбоље може да посматра и оцењује; то је права берза вредности свих идеолошких схватања, а у исто време и најпогоднији терен за самокритику постојећег реда ствари и за психолошку аутоанализу друштвеног колективног бића. Него да се вратим на функцију правосуђа у примени права и закона. Поред већ истакнутог овде треба имати на уму, да је са развитком друштвених односа, порастом становништва, новим факторима у економији, привреди, финансијама, саобраћају свих врста, новим културним вредностима, кратко речено са општим прогресом у свима правцима једновремено се и несумњиво усавршавао и систем законодавства, развила се легислативна техника, утицај савременијих законских схватања постајао све непосреднији и ефикаснији, у доста законских области уводио се у последње време систем унификације у циљу једнообразности и олакшавања међународне сарадње и правног саобраћаја, — па ипак се није успело, нити се могло успети да закон сустигне живот, да га обухвати у свој његовој целокупности и разноврсности, да се постигне потпуна хармонија између догађаја из дневнога друштвенога живота и унапред предвиђених законских формула у којима треба да се садрже солуције за све. Узалуд је сав тај напор, јер би њиме требало да се постигне нешто што је по самој природи ствари изнад људских моћи, па самим тим и изнад моћи законодавца. Моћ људског предвиђања не иде тако далеко. Правна правила садрже и носе у себи један статичан елеменат и она су апстрактна, док је животна односно правна стварност покретљива, динамична и шго је најважније конкретна. Зато је сасвим разумљиво да статично и апстрактно правно правило увек мора да буде у задоцњењу према динамичном, живом и конкретном развоју друштвеног правног живота. Кад стање ствари овако стоји, онда је логичан, а по моме мишљењу и потпуно правилан закључак, који се сам по себи намеће, да је тако увек било и да је тако увек морало бити; у давној прошлости и у садашњости, увек кад год је конкретне односе, сукобе и спорове расправљао судија путем примене апстрактних правних правила, а у циљу да такав однос расправи према унапред датој солуцији у закону односно у тој правној формули. Па када је то тако увек било, када је тако и данас, и када тако мора бити и у будућности онда нам се сада намеће обрнуто питање: каква су то онда укорењена, традиционална и распрострањена правна схватања о овој појави о којима сам мало пре говорио, а по којима би оваки закључци били необични, новотарски, па чак и недопуштени? Зашто је било потребно истицати противна схватања онде, где по свему изгледа да није ни природно ни логично да она постоје? Што се мене тиче ја сам то учинио из два разлога.