Бранич

4

„Б Р А Н И Ч«

Ко познаје механизам суђења и одлучивања у правним стварима; ко је имао прилике да у пракси спроводи, осети, позна или посматра интерпретативни процес и као чисто душевни процес носиоца правне примене и као процес тумачења, објективно узевши, позитивних законских прописа, што увек претходи одлучивању; ко је, једном речи, живео у атмосфери сукоба између позитивног права и живота с једне стране, и између позитивног права и душевне и интелектуалне констатације како носиоцг правне примене, тако и онога према коме се правна примена врши с друге стране, тај је морао увидети, да у примењеном праву и правној пракси долази веома често до несклада између правних принципа изражених у законима и њиховог остварења у животу, или између правог смисла, значења и духа законског наређења и његовог примењеног дејства, или између теоријских циљева појединих правних институција и фактичког дејства у њиховој примени, или најзад између схватања права и правичности како су они изражени у законима и истих тих схватања било оних који ту примену врше, било оних према којима се она врши. Зато је таквоме посматрачу јасно, да тај несклад проистиче из самога система и механизма вршења правосуђа и правне примене и да се у њему изражава, — чак када су у питању и законске норме које се односе на дати случај, — не само функција судије на обављању права или тачније на његовом прилагођавању вечитим променама у људским односима, сталноме кретању у животу друштвенога бића и захтевима друштвене нужности, већ и улога онога према коме се примена врши, маколико привидно изгледало да се он налази у пасивном положају. Овај последњи феномен, наиме улогу објекта у правној примени у данашњим мојим излагањима само наглашавам и не могу улазити у даљу анализу ове латентне, али ипак зато елементарне сил&управним иреображајима. Довољно је ако овога пута само укажем на то да тај на око пасивни став садржи у себи клице колективног друштвеног схватања о праву и правном поретку, о друштвеном уређењу и правичности, као и да се у њему дубоком анализом даду наслутити, а често и открити нови циљеви и нове правне и друштвене структуре. У отпору према правној примени, у тој борби за право у којој се стварно налази онај према коме се примена врши, макар колико да је она пре свега одраз бескомпромисне људске себичности и ретке могућности да се схвати и увиди своје неправо, и ма колико то изгледало парадоксално^ налази се ипак једна витална и моћна енергија која често у додиру са постојећим редом ствари кресне као варница и за момент осветли нове перспективе и нове смернице за уређење људских односа и правичнију структуру људске заједнице. Овај феномен који сам на овоме месту само поменуо, а то је, како ћемо доцније видети, било потребно, нарочито је значајан у домену по• литичког дела еволуције друштвених и правних структура, а налази свој најрељефнији израз у кривичном правосуђу по т. зв. политичким деликтима. У свима временима, и у прошлости и у садашњости, у друштвеним организацијама свакога типа, то је увек била а и данас је права арена вечитих људских напора и