Бранич

СУДИЈА ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И ЖИВОТА

оштријег критичког става према самоме себи и у област чисте доктрине и правне филозофије залазити веома обазриво и са свима могућим резервама, што радо наглашавам и лојално примам. Нас правнике практичаре живот и позив у животу упутио је примени права и закона, правној пракси и правној свакидашњиди, ако се таква реч уопште може да употреби, Истина је да је и то једна веома широка област људскога делања. У тој области су збивања веома разноврсна, значајна и веома интересантна; догађаји су ту увек нови и нижу се у бесконачном низу; правни живот човека и друштвене заједнице ту се изражава рефлексно ,и судбоносно, — то је права позорница правнога живота читаве нације. Но поред свега тога не треба заборавити да је у људској природи да брзо стиче навике, да се неосетно засити у новинама, да се постане индиферентан према свима врстама сталних сензација и да се лагано и неосетно механизира у своме позиву, једном речи да постане занатлија и да аутоматски обрађује и савлађује посао свога дневнога рада. Стиче се драгоцено искуство то је истина, али када човек дође у положај да га искаже или саопшти онда га обично обесхрабљује тешка могућност да ствари систематизује, повеже и недостају му, што је најважније, научне методе за то, а исто тако и нужна и потребна оријентација у области савремених научноправних концепција. Ја сам дубоко свесан овога и овакога положаја носилаца правне примене и свих сарадника у области правне праксе, па је то разлог да ову ствар радо подвлачим. Али ја исто тако дубоко верујем у благотворно дејство правне науке на оживљавању и хуманизирању правних правила у примени, на потстицању и активирању виталних елемената обнављања и преображавања правнога живота који у правној пракси већ по самој природи ствари постоје, и сматрам, да је та колаборација постулат за остваривање племенитих практичних циљева права и правичности међу људима. Правна наука и њен утицај јесу најбољи импулс и најсигурнији агенс да се практичар ослободи и отргне из летаргичног положаја занатлијства и аутоматизирања, да осети значај и величину свога позива, да схвати дубоки смисао еволутивне функције којој служи и да прошири видике, па макар на хоризонту друштвене будућности и не сагледао јасне контуре онога, куда по неминовности историјског тока ствари стреми друштвена заједница. У духу ових консидерација, или боље речено ограда, моја излагања о домашају закона, функцији правосуђа и фактима која утичу и одлучују на развој правних схватања и ток правнога живота биће у ствари напор да се изађе из граница укорењених и традиционалних појмова, укаже на објективну стварност у тој материји и изложе критичним путем правне концепције у томе погледу. Но да се не бих и сувише удаљио од тих граница и закорачио у целокупан коплекс рвога проблема, како сам га напред поставио, ја ћу се трудити да ствари посматрам у кругу интерпретативног процеса, јер се ту све супротности и сва различита правна схватања у вези са постављеним проблемом сукобљавају, одатле црпе своје различите аргументације на којима заснивају оправданост својих закључака и своје системе.