Бранич

„Б Р А Н И Ч"

нити се у томе може изнаћи некаква аргумевтација за тврђење о нестабилности правнога поретка. То није ни капитулација пред другим моћнијим, непосреднијим и одлучујућим факторима у друштвеном животу, већ је напротив разумно признаваље важности тих факгора за постизавање правилније, сигуреије и прихватљивије правде и правичности међу људима и друштвеним односима, што претставља највиши циљ законитога поретка. То је један од најкепосреднијих доказа да је разум у корену и у бићу не само права као идеје, већ да он доминира и правом као појавом, као кодексом т.ј. правом израженим у законодавству. То је најзадбаш онај феномен, којим се правништво, — поред све релативности и проблематике у домену права,може а и треба да поноси. Ни у једној другој дисциплини нема таквога и такве врсте јаенога признања, а то признање јесте најлепши и најетичнији моменат у историји права и правнога збивања. То је искрено, лојално и филозофски дубоко оправдано схватање да је право човек, да је право животни однос људеких разумних бића, да је оно један елеменат људскога душевног живота и да оно, поред осталих објективних извора, има свој основ, своју суштину и свој корен и у људској свести и савести из које извире, како је лепо рекао талијански правник Вико, „као цветање биљке из семена".

Можда сам, господо, ову општу правну ситуацију, када је реч о закону, о стварним друштвеним комплексима из живота и о судији у коме је оличена функција правне примене, мало идеализовао. Могу ми се, ја то знам и увиђам, на овоме месту ставити разна питања и многи приговори, јер је ова област, како сам више пута нагласио, област релативитета, област различитих и често супротних схватања, област многих могућности за разне концепције. Али псред свега тога једно је сигурно: закони, ни они из давних времена, ни они који су производ религијске мистике, које смо назвали закони — светиње, ни свете традиције прошлости, ни они доцнији примитивни закони, ни они још доцнији кодификовани, ни нови, ни најновији нису спутали, нису спречили и нису онемогућили нормалан развој друштвеног правног живота и природну функцију социјалних фактора у еволуцији правне мисли уопште. Истина је да се ова појава може и друкчије схватити, да се чак и обрнуто може да престави, па да се тврди, да у томе баш лежи доказ о немоћи закона у односу према живим и елементарним силама и функцијама социјалних фактора при формирању правне мисли и структури правног живста друштвене заједнице. Али оваква скепса у односу на закон, који је сам по себи такође једна појава и несумњиви факат у том истом животудруштвене заједнице, што нико не може оспорити, ничему не води. Кад се баш хоће да говори о примату фактора из спонтанога друштвенога права, које у друштву постоји, живи и с њим се преображава, над правом израженим у законима, ипак је таква констатација у крајњој анализи само једна историјска илустрација; њоме се утврђује једно стање ствари које је као такво постојало