Бранич

СУДИЈА ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И ЖИВОТА

15

и које постоји, али се тиме ни у колико није умањио значај фуакције закона у животу друштвене заједнице, а још је мање тиме утврђено да су закони, како сам већ рекао, спутавали правни живот друштва. Истина је да закони сами по себи садрже један елеменат конзервативности, да се одупиру наглим променама и новинама, али је исто тако истина и то, да они у себи садрже и један елеменат обнављања и да у самоме факту што су постали и по начину на који су постали носе у себи могућност допуњавања, измена и укидања. Истина је исто тако, да су постојале концепције о свемоћи закоаа, да су постојале тенденције да се прогласи њихова апсолутна воља и да су у историји друштва постојале моћне фактичке силе које су бивале довољно снажне да у извесним времекима спроводе оваква схватања, али је исто тако истина и то, да су такве апсолутистичке тенденције бивале пролазне и да стварно нису могле спречити еволуцију законских појмова чак ни у времену владавине таквих закона и таквих схватања. Па кад је несумњиво, да су и закони један факат и појава из живота друштва, то је, како мени изгледа, много оправданије констатовати једновременост у функцијама оба ова права, — и спонтаног које потиче и влада у друштву и онога које се налази у законима, — на остваривању практичних циљева права уопште, утврдити затим узајаман њихов утицај, тенденције њиховог узајамног отпора и савлађивања и желети њихово евентуално стапање у једно, као идеал у постизању највишег степена правде и празичности међу људима. Еволутивна функција, коју лагано али систематски спроводи правна пракса и правна примена, састоји се баш у тој служби на постизавању идеалније правде и правичности у друштву. Судија је живи преставник и службеник на томе племенитом и значајном послу. Закони га, као што смо видели, у томе не спречавају, а под ефикаснијим утицајем модерне правне науке они ће га, надати се, у томе све мање и мање спречавати. Зато ја мислим да је то једна ствар која се никада не може довољно да нагласи и коју увек треба наглашавати. Зато исто тако ту ништа не смета ако се ова појава и њене могућности чак и идеализују, а не би сметало ако би се у овоме погледу остзарила једна општа колаборација свих правника и читава једна идеологија. За прилике у којима ми живимо и за нас то је нарочито потребно. Него и без обзира на овај наш разлог, та се потреба намеће већ и због тога, што еволутивна функција у правној примени у главном зависи од оних који је спроводе, који је врше. Ниво душевне и интелекшуалне културе носилаиа иравне примене јесте и остаје практично најзначајнији фактор у тој еволуиији. Видели смо да нема хијерархије у методама тумачења закона, односно да она зависи од схватања судије који примену закона врши, па ако ниво таквога судије није отишао даље од схоластичких метода, ако он н.пр. не може да изађе из сфере граматичког тумачења или буквалног разумевања текста, онда је јасно да ту од еволутивног смисла законских појмова нема ни трага ни гласа и да ће као неминовна последица таквога примењивања настати једна ретоградна фаза и за практичне циљеве људских и друштвених односа једно кочење