Бранич

16

„Б Р А Н И Ч"

нормалног развоја. Кад такво кочење у развоју одговара нивоу друштвенога живота и самога судије, онда је то једна немиковност која практично неће имати штетних последица, али ни такво увек пролазно стање ствари не умањује културну вредност функције правосуђа и његов велики утицај на развој и еволуцију у правном животу друштвене заједнице. * * * Поменуо сам напред да постсје правне концепције које овај проблем из основа друкчије посматрају и схватају. Мени данас није могућно улазити у детаљнију дискусију која се овим намеће, али је увек корисно, баш ради контроле онога што је изложено и што се тврди, осмотрити ствари и са таквог супротног становишта. Ја ћу то учинити само летимично и тиме завршити ова моја данашња излагања. Још крајем прошлога, а нарочито нашега столећа, проглашено је, да је настао крај једној историјској епоси, епоси индивидуализма и да, по сили објекгивне стварности, наступа доба нових и неслућених правних структура. Још једном у историји јасно се оцртава једно центрифугално кретање и показује се јасаа тенденција, да се постојећи законодавни монопол растерети у корист економских и соцвјалних група које су се створиле, које постоје и код којих се оцртава јасна тенденција да створе право са себе и у кругу својих интересних сфера. Као што смо некада, у XVIII. и првој половкни XIX. столећа, под сугестијама тадашње филозофије и економских доктрина, бивали принуђени да мислимо индивидуалистички, тако смо данас, пред фактима нових социјалних форми, принуђени да мислимо социјално. Док је раније све ишло на то, да се људи одвоје и разједине и као такви буду самостални носиоци свих права и обавеза, дотле данас постоји тежња, да се људи здруже и уједине на терену заједничких интереса, њихове заједничке соцкјалне делатности и њихове заједничке судбике. Те појаве и институције које се спонтано стварају јесу, каже се, израз и подршка новог соцкјалног поретка, који надкриљује личност и стапа је у целину; то су прве етапе нове екоиомске организације која је у формирању и која нужно тежи да се издвоји 3 ослободи и еманципује од свемоћи закона. Осетила се, обрнуто престављено, немоћ закона, јер се између права и законитости све више и више продубљивао јаз, а то нзмеће напор за истраживање „живог права" као главну преокупацију савремених духова. Идејни покрет француског научника Жениа, који је орокламовао потребу да се закони допуне и да се помоћу „слободног истраживања датога" прошири формалео позитивво право уопште, стоји у извеснгј сагласности са овим потребама, али се њему приговара, да нас стварност гони даље од ових нових метода интерпретације и допуне закона. Извори правнога правила и нове основе социјалног поретка, каже се, нису и не могу гшше бити посматрани било као свемоћна воља човекова, било круне, било народа. То су сада нове друштвене потребе које изискују и нову правичност, а које могу наћи и које ће наћи свој нови израз. Законодавац није у стању да предвиди све нове случајеве и да пружи основе за све