Бранич

18

,Б Р А Н И Ч*

исто тако ефикасан начин као и закони, мада нису ни предвиђена, ни установљека законодавним путем. Колективни уговор о раду, развој синдикалног покрета, трустови, концерни и картели, једном речи: спонтано право у друштвеној заједници, које се аутономно ствара и које проистиче из стварних односа и друштвене нужности и које као такво постоји, које обвезује и овлашћује и регулисава те одеосе, — то је један део низа тих чињеница из живота које свакога морају убедити о постојању правнога живота и правних структура и ван режима законског поретка. Зато се у овом моменту, на крају мојих излагања, поставља још једно питање веома значајно и које проблем о коме сам говорио из основа може да изокрене, а све закључке да доведе у сумњу. Мада то у области правних концепција није ништа необично с обзиром на онај релативитет о коме сам говорио, ипак, потпуносги ради, да покушам кратко и на то питање да одговорим. Оно је веома једноставно и просто: где је излаз из такве ситуације? Ако спонтано право неорганизоване друштвене заједнице и његова правна правила и обичаји, ако то живо право јесте итреба да буде главни правни извор, ако је то право друштва главно, битно и аутономно, а законски поредак само један делић његов, само једна „индикација", нешто што нити регулисава правне односе у целин.и, нити је способно да обухвати све односе и да пружи све солуције, — онда какав положај заузима у таквоме систему закокски поредак и чему служе законска схватања? Ја ћу на таква питања дзнас дз одгозорим посредко, путе?д једне компарације која, како мени изгледа, упућује на један правилан пут. Још у почетку рекао сам за проблем који овде третирам, да он није само правни и социјалнк, већ да је и проблем човека, т.ј. проблем психолошки. Компарација на коју мислим односи се баш на исихологију. Психологија као наука изменила се последњих децекија из основа. Више се психолошка основа личности не схвата онако како се схветала. Раније је као та оскова сматран искључиво људски мозак. Извесни његови делови сматраии су као централна места функције престава, покрета, асоцијација, а исто тако и као седишта појединих особина личности: афеката, нагона и других карактерслошких диспозиција. Данас се зише не узима у обзир само ово церебрално обележје личности, већ се она посматра и сматра као једна комплексна личност и узима се у обзнр целокупно њено телесно обележје. То је т.зв. биолошка идеја о личности. Када се ствар посматра са историског гледишта, онда је мозак, каже се, најмлађи део људске нервне организације. Душа се стварала у слојевима и све оно, што смо ми у прохујалим добима аперцепирали није изгубљено, оно у нама још увек постоји као душевна стварност и испољава се у сну, у детету, у психози. На основу ових открића створен је доцније најновији правац у психологији т.зв. психоанализа. Она проблем односа између телеснога и душевнога посматра из основа друкчије. Док се на пр. раније психичко и свесно индентификовало, а сама психологија баш и важила као наука о свести, сада психоанализа учи, да су душевни феномени сами по себи несвесни, а да су свесни само