Бранич

22

„Б Р А Н И Ч"

средна лична права и интересе појединаца треба законом заштитити од свемоћи државне власти. Слобода говора и штампе, слободна конкуренција у економском и слободно катецање у политичком животу, то су девизе демократије. Да би се сва та права и интереси појединаца могли у пуној мери заштитити држава мора бити правна држава организована са строгом поделом власти-законодавне, управне и судске. Насупрот томе ново, ако га можемо тако назвати, ауторитарно доба, имало би да отклони све слабе стране демократско-либералистичког времена. У држави треба у првом реду спровести концентрацију власти. Уместо демократских парламената и сената ауторитарни режими скупљају власт у рукама једнога водства, које апсолутистички управља са државом. Та концентрација власти услов је за спровађање државнога јединства, а тиме индиректно и за стварање једне јаке државе. Друга заједничка тачка ауторитарних режима је нарочито наглашавање јачања материјалне културе и величање вредкости физичке сааге насупрот душевној. Сви ти режими полажу вредност на јачање државе, како спољне тако и нутарње, јер рачунају на скоре сукобе са суседима. Појединци се стављају под строгу дисциплину, њихове личности губе се у мору народне заједнице, којој имају да служе. У политичком животу укидају се странке као непотребне и штетне, а остаје само једна од њих, комунистичка, фашистичка или нацијоналсоцијалистичка. Тиме оне губе карактер странака у смислу политичког живота демократије и обично се радо идентификују са самим народом. На челу странке стоји вођа, који је у исто време вођа државе и народаУнутар тих заједничких црта јављају се међу њима и извесне и то велике разлаке. Комукизам схвата државу са чисто материјалистичкога гледишта. Циљ државе је благостање грађана, а то благостање манифестира се у укидању класа и настојању, да се материјални живот грађана што више побољша. Томе побољшању материјалнога благостања има да служи наука. Фашизам гледа свој идол у јакој држави, јер само јака држава чини и народ јаким. У тој држави оетају и постоје и даље класе, али те класе не раде више слободно него над њима води држава контрол>\ тако да се под њеном контролом те класе хармонично развијају уместо да се уништавају, како је то било досада. При томе је фашизам задржао и идеју нацијонзлизма са том разликом, што је како се то тврди, ранији нацијонализам претстављао једну устајалост, док нови нацијонализам, како га то фашизам усваја, значи динамичност и еволуцију ка усавршавању. Све народне снаге имају се искористити за стварање и развијање тога процеса. А сама наЦија врхунац свога стварања може постићи једино у држави као иајбољој форми народнога живота. Унутар те државе заједничким настојањем целога народа имало би да се створи релатиЕко највеће могуће благостање. Сам народ не свата се као нека неорганизовака маса, како је то било код демократије и комунизма, кего као једна организована целина у држави, док је сама држава нешто што стоји изнад свега, па и изнед самога народа. Томе насупрот нацијоналсоцвјалисти истичу народ изнад свега и народ за њих претставља највишу вредност. Само велики н јаки народи могу