Бранич

НАЦИЈОНАЛНО КРИВИЧНО ПРАВО

Кривично право и к. з. чувари су културе једнога народа односао једне државе, јер је правни поредак државе исто тако саставни део културног поретка у дотичној држави. Сама култура човечанства у ствари носи у себи по природи саме ствари интернацијонални карактер. Њоме се свакако жели међу осталим постићи и јединство и слога нација у интересу општега благостања. Полазећи од крајњега циља не смемо никада заборавити, да спас човечанства ке лежи у претераном истицању народносги и сепарисању појединих народа и држаза него у њиховом заједничком раду и зближењу. Посматрајући ствар са тога гледишта нама како фашизам тако још више нацијоналсоцијализам изгледају као избегавање тога циља. Претерано истицање нацијонализма неминовно ће довести до сукоба појединих нација, а тај сукоб може бити фаталан по општу културу човечанства. Већ из чланака,говора и дела нацијоналсоцијалиста види се, да они у немачком на* роду гледају неку нарочиту величину, која има своју специјалну, од Бога одређену мисију 9 ). А та мисија свакако ће га дозести до тога, да се покуша наметнути другим народима и дз тако изазове непотребан сукоб. Али и независно од тога морамо констатовзти, да извесни појмози имају сасма друкчију улогу у кривичном, а друкчију у државном или којој другој грани права. Они су често услед сзоје велике неодређености готово неупотребиви у кривичном праву, а свакако да не би могли послужити као нека сигурна осиовица. Тако појам народа. Тај појам требало би тачно одредити, што су увидели и сами нацијоналсоцијалисти, па су услед тога и казали, да је дужност догматике кризичног права да тај појам тачно одреди. Тто више они су дали и извесне ознаке на основу којих би се тај појам дао одредити, а то би били прошлост народа, његов садањи живот и тенденције за будућност. Дакако да су при томе заборавили, да су и сами ти критерији сувише широки и неодређени, да би могли корисно послужити при одређивању појма народа. Или здраво правно схватање народа. Фанаткзовани нацкјонализам гледа у народу савршенство свега доброга, лепога и праведнога. Али стварни живот казује друго. У њему се народ не јавља не само као неко савршенство него ни са релативно добрим обичајима и сватањима, И морална и правна сватања народа у свагдањем животу су врло често далеко од свакога морала и правде. У ерло много случајева опет та су свагања још сувише сирова и примитивна, тако да се ни издалекз не дају успоредити са сватањима, која је дала наука. Слободно можемо рећи, да би правиом сватању народа у великој већини случајева одговарало увађање сурових казна, често и за деликте, за које с обзиром на њихову тежику сурова казна уопште не би била умесна. Најчешћа и најобичнија казна, која би одго варала правном сватању народа био би линч. За цели низ делања народ би тражио ту казну, што се најбоље види по томе, да је народ у толико случајева покушао сам да линчује учиниоца извесног кривичног дела. То је натерало нацијоналсоцијалисте, да уместо правног сватања народа истакну т. зв. здраво правно сва-

3 ) А. НШег: МеЈп Катр1, 5 -634.