Бранич

,Б Р А Н И Ч'

тање народа. Али узето и у томе ограничењу здраво правно сватање народа не може корисно послужити као основ кривичном праву. Које је правно сватање народа „здраво" то има тек да се одлучи, а одлуку би доносио законодавац. Већ ради тога одлучивања неће законски прописи у врло много случајева одговарати томе здравом правном сватању народа, па макар законодавац био и уверен, да је добро одлучно. Остављамо по страни и приговор, да народ о многим питањима и нема свога правног уверења, као и да правно уверење народа није у свима крајевима исто, а коначно и да поједини сталежи разно гледају на иначе иста питања. Све то показује, да ће у пракси здраво правно сватање народа бити само једна фикција Уосталом сам тај појам толико је широк да ви приближно не би могао послужити као поуздана основица у кривичном праву 10 ). На конкретним примерима би се то дало најбоље показати.. Узмвмо из нашег к. з. § 357. У дневној штампи појавило се мишљење, да би под тај законски пропис пао књижар, који продаје једну књигу за 180— динара, када је плаћање у готовом, а за 225— динара, када је плаћање на почек 11 ). У ствари тај поменути законски пропис није обухватио таква делања са више разлога. У првом реду што продаја на кредитпретставља за трговца велики ризико (специјално у данашње доба), а друго што за трговца готов новац свакако претставља велику вредност, јер он са новцем стално ради. Поред тога тешко имовно стање, о којем говори тај законски иропис, претставља једну конкретну, а не апстрактну ситуацију и тек у свакој конкретној ситуацији може се оценити, да ли дотично лице искоришћава тешко имовно стање другога у смислу овога законскога прописа. Ако дакле неко купује књигу на кредит ту уопште ие може бити ни говора о претераном искоришћавању тешког имовног стања другога, јер се код куповине књига уопште и не ради о некој насушној потреби у физичком смислу. Осим тога дотично лице може исту и посудити, може је набавити и у антикварницама, читати у библиотекама итд. Најзад играли би важиу улогу и услови уобичајени у дотичном крају за давање кредита. Коначно и сама околност да се рзди о кривичном делу говори за то, да би ово искоришћавање морало бити такве врсте, да врло тешко погађа онога, кога се искоришћава, што код куповања књига не може никако бити. Судија, који би у горњем случају осудио књижара, очевидно би показао, да нема еи мало смисла за дух иинтенције законодавца. Па када се по једном законском пропису јављају тако чудна и необична мишљења, каква би тек гледишта по томе могла постојати, када би судија морао уместо законског прописа да се ослања на здраво правно сватање народа и да се пита, да ли оно у овом случају тражи казну или не. Колика би ту хетерогеност постојала у сватању појединих судова и судија што би свакако ишло на штету угледа правосуђа. Настојање да кривично право буде народно, а не правничко

10 ) О томе смо детаљније говорили у нашим чланцима наведеним под 1 ових бележака. 11 ) Видети: „Политика" од 21. августа 1936. стр. 6. Чланак је потгшсао један адзокатски приправник.