Бранич

НАЦИЈОНАЛНО КРИВИЧНО ПРАВО

2&

само по себи је похвално. Друго је питање, да ли је то могућно и да ли је и оправдано. Ми мислимо да није. У једној модерној држави правни је живот сувише развијен и компликован, да би му се правила могла одређивати из правног уверења народа. Најзад сасма је логично, да народ не може узети на себе једву овакву улогу, јер је зато и неспособан. Модерна држава са својим комиликованим животом тражи раздеобу рада, где свако вршн своју улогу. Правницима несумњиво припада улога како сређивања тако и усавршавања правних правила. Они то могу и морају да чине онако, како би то највише одговарало духу самога народа, али само уколико је то могуће. Јер грешка не лежи у томе, што закони нису рађени на основу здравог правног сватањг народа него у томе, што су се како позитивни кривични законици тако и само кривично право сувише удаљили од народа и постали му готово сасма неразумљиви. Та грешка се може и мора поправити, али не на начин, како то претстављају нацијокалсоцијалисти. Довољно је да се у позитивним кривичним законицима појмови описују на један пластичнији и разумљивији начин негс што је то било до сада. Па и у томе се може ићи само до неке границе, јер се ипак не може дозволити, да за вољу том пластичном описивању кривично-правних појмова трпи њихова прецизност и тачност. Треба нагласити и то, да кривично право и кривични законици нити су икада били нити ће бити ствараоци културе, јер то и није њихова задаћа. Они су само чувари културе, заштитници културних тековина и ништа више. Ако се дакле констатује да су у народу пале моралне вредности, да су се појмови о поштењу и праведности срозали на најннжи степен, то нипошто не значи, да се подизање тих вредности може вршити помоћу кривичног права и кривичног законика. То није улога кривичног права и к. з. Они уосталом у погледу своје примене долазе у додир само са оним лицима, која су већ дошла у сукоб са друштвом, која су дакле у спољнем свету манифестовала своју криминалну вољу, Према томе к. з. не васпитава ону публику, која чини огромну већину, а која уопште није ни дошла у сукоб са друштвом. Највише што може код те публике учинити кривични законик јест то, да и њих застраши претњом својих кривичних санкција за случај, да би учинила једно недозвољено дело. Па чак и то код великога цела тих лица није потребно, али у сваком случају ово дејство к. з. није васпитање. Кривично право односно к. з. су институти за непосредно сузбијање криминалитета, посредно се сузбија криминалитет другим сретстзима. Они немају као свој зада^ так да васпитавају било народну заједницу било поједине чланове народне заједнице, него само учиниоце кривичних дела, дакле она лица, која су својим недозвољеним делањима већ дошла у сукоб са друштвом и законом. Неко нарочито нацијонално кривично право и враћање кривичког права на нацијоналне основе уопште није потребно. Кривично право по самој својој природи у великој мери има интернацијонални карактер. Оно истина путем дотичнога кривичног законика мора у првом реду служити интересима оне народне за-