Бранич

АКО ЈЕ АДВОКАТ СТАЛНО АНГАЖОВАН итд.

лост рачуна за сваку парницу понаособ и да су према томе застарели сви они тужбени захтеви за хонорар код којих је прошло више од године дана од последње радње по дотичном спору односно правном послу позивајући се на § 928. гр. зак. Први суд је усвојио тужбени захтев и нашао да нема места позивању на застарелост, те је пресудом По 2390 ! 935 осудио тужену страну на плаћање овога хонорара. Образложење арвог суда у погледу засшарелости. Суд налази, да је Б. П. тужилац, и ако није био под одређеном месечном платом, нити је између њега и банке у погледу заступања и вођења њених послова било макаквог уговора ипак био од задруге стално ангажован као адвокат за све њене веће послове. Ово суд изводи из исказа свих испитаних сведока као и из следећег: да је задруга узимала адвоката Б. П. само од посла до посла, она би своје рачунске односе према њему регулисала по ликвидацнји сваког посла посебно. Пошто се парничари у овоме спору нису обрачунавали после сваког обављеног посла већ по дефинитивном завршетку свих послова потврђује се, да је налаз суда по овоме тачан. Како је установљено да између свих послова за које је утврђено, да је адвокат за задругу обавио, има континуитета, то ни застарелост не може тећи за сваки обављени посао понаособ, већ она почиње тећи од момента извршности последње судске одлуке по свима пословима обављеним за задругу, а последња радња коју је тужилац по пословима тужене стране предузео јесте његово обавештење суда да престаје бити банчин пуномоћник, што је било на дан 6 јуна 1934 год. односно исте године кад је у октобру месецу поднета тужба за хонорар. Да застарелост тужбеног захтева по изнетим позицијама тужбе није наступила излази и из онога што сви сведоци тврде, да је тужилац долазио у задругу врло често, сваки други или трећи дан, ради свршавања неких послова, што поткрепљује суд у уверењу да је тужилац перманентно кроз све време био ангажован у свим већим банчиним пословима и да с обзиром на оволики рад не може се одвојити један посао од другога, па да се застарелост особено цени за сваки посао. Београдски Апелациони Суд пресудом Пл. 998/935 потврдио је са истих разлога у погледу застарелости пресуду овога суда. Касациони Суд пресудом својом рев. бр. 522Ј936 потврдио је пресуду Б. А. Суда и у погледу ове застарелости навео: Ревизијски навод, да се пресуда призивног суда заснива, на погрешној правној оцени ствари, односно на погрешном тумачењу § 928. гр. зак. т. 4. §. 597. гр. парн. пост. с обзиром, да је право тужиочево на награду застарило, — неоснован је, јер је призивни суд, усвајајући чињеничко стање, утврђено пред првостепеним судом, као и правно схватање првога суда у овом погледу, правилно нашао, да тужиочево право на награду за све извршене послове за рачун и у име банке, није застарило пошто у овом раду тужиочевом постоји континуитет, те се почетак застарелости има рачунати од последње радње, коју је он учинио за тужену банку. Због тога, нема погрешне правне оцене ствари у овом делу на-