Бранич

»Б Р А Н И Ч"

паднуте пресуде призивног суда, те не стоји ни ревизијски разлог из т. 4 § 594. гр. парн. пост. Налазим, да је горњи случај правилно расправљен кроз све три наше инстанције. Ипак ћемо допунити са извесним новим разлозима предњу одлуку највишег суда и онда ће ова спорна одредба бити потпуно јасна те ће се на тај начин потпуно пречистити оно што је спорно у овом законском пропису. Одмах ћемо истаћи да овде сву пометњу прави прва реченица II става § 928. грађанског закона, јер се тамо каже, да тужба правозаступника за наплату његових издатака и његове награде застарева за једну годину, рачунајући од дана, кад је ио вођењу парнице пресуда постала извршна или од дана учињеног поравнања. или од одузетог пуномоћија. Као што се види изилази, као да је увек реч о једној парници, јер се каже ио вођеној иарници. Отуда кад би се овако уско схватила ствар морао би правозаступник чим заврши једну парницу своме властодавцу, да одмах подноси рачун и да тражи обрачун са својим властодавцем и без обзира, што он стално заступа дотичну странку у њеним другим споровима. За самог правозаступника је незгодно да стално подноси рачуне од случаја до случаја, јер кад је неко стални правозаступник то је већ одношај великог поверења у данашње време кад је број правозаступника велики, те је омогућен избор, па се и питање обрачунавања хонорара заснива и врши на томе великом поверењу. Другим речима један сталан адвокат једне странке морао би, да би сачувао своје право на хонорар за већ свршену парницу, ако га властодавац одмах не измири по поднетом рачуну, да у току од године дана подноси рачун и да тужи странку, коју иначе заступа по другим споровима, који још нису завршени. Кад до тога дође онда значи, да је нестало и међусобног поверења, које је и довело до тога, да неко буде стални адвокатједне странке. Ради што правилнијег разумевања прописа § 928. гр. зак. од. II. може се истаћи и ово. У времену редакције овог законског прописа правни и економски живот је код нас био и сувише слабо развијен. У то време адвокати су били реткости у Србији. Позната је ствар да кад су увођени први лекари и апотекари у Србији да су општине морале да им издају субвенције. Исто тако и први адвокати су тешко живели и сигурно да су се ретко појављивали пред судовима. Треба имати у виду још и то, да је наш стари грађ. закон. пост. дозвољавао или барем толерирао и оне који нису адвокати, да врше чисто адвокатске послове. Значи у оно време адвокати су се ретко и изузетно појављивали пред судовима. У колико су се појављивали то је сигурно било за различите странке и сигурно да и те странке нису имале више спорОва већ је и за њих појављивање пред с уд било само изузетак. Отуда се може и разумети одкуда онај израз ио вођеној иарниии. С друге стране Србија је у оно време била сиромашна земља са слабим привредним јединицама, које би могле да имају сталне адвокате за правне послове. Стални адвокати који су имали свакодневне послове за по-