Бранич

,Б Р А Н И Ч*

ћемо у пракси са оваквим случајевима, који изискују и изрично предвиђену минималну казну за овакве кривце. Сем овога постоји још једна нелогичност у погледу одмеравања казне за дела из § 314 и 316К. з., пример: „кривац се казни за дело из § 316 на строги затвор, а за дело из § 314, такође на строги затвор и губитак часних права. Питамо се, па зашто да се први кривац није осудио и на губигак часних права, када је овај други осуђен за мање дело крађе из § 314 К. з. и на ову споредну казну?". Одговор је јасан: законодавац у § 46 последњи став К. з., изрично захтева, да се при осуди на строги затвор за дело из § 314 К. з., мора изрећи губигак часних права, пошто је и ова споредна казна предвиђена изрично у § 314 К. з., док се за дело теже природе, као тешко, применом § 70 у в. § 71 т. 4 с обзиром на § 46, последњи став К. з., ублажењем казне од робије на строги затвор, не мора изрећи и споредна казна — губитак часних права. О овоме питању, у погледу досуђивања споредне казне, — губитак часних права, и ако у § 316 К. з. као у § 314 К. з., није изрично предвиђена досуда споредне казне, постоји одлука О. О. од 4 децембра 1931 године Бр. 15444> која гласи: да се има и за дела из § 316 К. з., досуђивати губитак часних права, без обзира на то што у том пропису то није изрично назначено, али ова одлука није обавезна за судове. Јест, али као што раније наведосмо, § 46 ст. последњи, као општи пропис о казни, друкчије говори: да суд за дело из § 316 К. з. може а не мора изрећи губитак часних права учиниоцу, када место робије ублажи казну на строги затвор (§§ 71 и 72 К. з.). Овде видимо такође један недостатак, а нарочито с обзиром на ноторну чињеницу, да редовни судови у последње време за оваква важна кривична дела, кривцима одмеравају врло благе казне, те је неминовна потреба, да се у најскоријој будућности мора донети посебан пропис, у коме ће се изрично назначити, да ублажавањем казне од робије на строги затвор, суд мора изрећи споредну казну — губитак часних права.

СУДСКА ПРАКСА Две интересаншне одлуке Касационог Суда, једног исшог одељења о је* дној истој ствари у истој иоловини 1936 год., али различите. I. Одлука. Државни тужилац оптужио је Н. Н. „разведеног" што је месеца августа 1930 године у Београду лажно претстављајући М. М, да ће је узети за жену, исту довео у заблуду и навео те су заједнички узели стан, а то је учинио у иамери да он са њом живи у блуду, те јој је као полно непорочној невиност одузео, па је потом напустио, чиме је учинио злочин против јавног морала из§ 278 к. з, и Окружни суд за град Београд донео је пресуду, којом је огласио кривим оптуженог Н. Н. за исто дело за које га је и државни тужилац оптужио и дао следеће Образложење: Ценећи по свом слободном судиском уверењу сав доказни материјал изнет на данашњем претресу у смислу § 274 к. с. п. суд је нашао: I. Да је оптужени Н. Н. месеца августа 1930 године у Београду, лажно престављајући М. М. да ће је узети за жену исту довео у заблуду и навео те су узели заједнички стан, све ово у намери да он са њом живи у блуду, те јој