Бранич

ПРИКАЗИ

51

који је био врло интересантан нарочито с обзиром иа но.једина доказиа средства. Писац се занима и 1 шитањем пороте у старом срнском праву, која је до скора иостојала и у нашем позитивном закоиодавству, али је законом о кривичном судоком шоступку који сада важи у нашој држави укинута. Други део књиге, обухвата материју која говори о субјектима и објектима у кривичном поступку, која материја спада у готово најважнији део поступка. Писац у овом делу детаљно говори о кривичним с-удовима, љиховом уређењу, како спољашњем тако исто и о унутрашљем уређењу где спада нанлежиост судова и: правна помоћ. Он обраћа нарочиту лажњу питању странака у кривичном поступку упоређујући положај ових у реформираном шоступку са положајем који су ове имале у старом инквизиторском поступку, одбацујући идеју старот поступка, а заступајући дротресивне идф У поступку засноване на начелима либерализма. Положај окривљеника у рефорнираном лоступку нарочито је повољан, јер му је загарантована одбрана а и лична слобода, што није био случај у старом инквизиторском поступку. Трећи део књиге, коју приказујемо, говори о кривичном поступаљу где писац излаже основна начела кривичног поступка. Овде се писац нарочито задржава на питаљима даају система која су у примени у кривичном поступку, а то су систем: акузаторски и систем инквизчгторски. Стари постушци почивали су на инквизиторском, а реформирани поступци на акузаторском систему. Писац критикује поступке засноване на инквизиторском начелу (систему) јер ови поступци не одговарају савременом схватању Државо и положају грађана у њој. По инквизиторском поступку окривљеник нема готово никаква права он се третира тако рећи као ствар. Тужилац је у исто време и судија, он тони а он и тужи. Одбрана је веома ограничена. .Часупрот у кривичном поступку заснованом на акузаторском начелу. које је начело спроведено у нашем закону о кривичном поступку, функције гољеља, оптужења и пресуђења су одвојене, за сваку функцију постоји засебан орган. Одбрана је загарантована у свима стадијумима поступка и лична права окривљен>1ка. Писац се залаже за акузаторски поступак, а прн доношељу нашег гакона о кривичном поступку настојао је да се ово начело спроведе, јнто је и учињено, истина у стадијуму извиђаја остало је до некле у примени инквизиторскз начело, али се то правда природом самог овог стадијума. Ови модерни кривични поступци засновани на акузаторском начелу, јер се оно слаже са либера,лизмом и иравним положајем грађанина у савременом друштву, које тежи ка идејама потпуне демокрагизације друштва и државних установа. Писац у четвртом одељку књите говори о веома важној матернји поступка, а то је материја о доказима у поступку, која је матернја. може се са правом рећн најважнија, јер се путем доказа може да оствари казнени захтев дрлгаве, разуме се ажо је доказни систем добро ортанизован и ако је суду дозвољено да правилно оцени поједина доказна средства. Писац даје 1 појам доказа, а затим говори доста опширно о теорији законских доказа и теорији слободног судијског уверења. Писац критнкује теорију законских принудних доказа, јер она не одговара савременом положају судије, а нарочито ова теорија не 01Дговара савременом схватању државе н грађанских права у држави савремене Европе. Сва доказна средства: увиђај, вештачко мишљење, сведоџба сведока, признање, испраае и индиције имају сасвим друго значење при постојању могућности да их судија цени ио своме слободном уверењу, а сасвим друти значај када је он везан за извесна законска правила, мимо којих ие може да се креће. Писац истиче велику важност начела слободног судијског уверења и вели да је оно услед своје природе усвојепо у свима савременим кривичним шоступцима, а што је случај. и са нашим кривичним поступком, Писац говори у другом одељку четвртог дела о поступку по правним лековима п детаљно говори о појединим правним лековима. Он наглашава да је осиовни принцип код примене правних лекова принцип двеју инстанца т. ј. да кривичшн шредмет поводом изјављеног правпог лека може да иде само пред две инстанце': пред Апелациони или Касациони суд, а никако и пред један и пред други суд. Писац дели правне лекове на редовне и нередовне. У редовне убраја: призив, који је потпун и нешотпун (пошун када се љиме побија пресуда како у погладу казне тако исто и у ногледу кривице и он се изјављује против пресуде судије појединца окружног суда; а непотпун када се изјављује против пресуде кривичног већа, а љиме се побија пресуда само у погледу казне и трошкова), ревизија и жалба. Нерадовни правни лекови, према писцу, су: захтев за заштиту аакона и понављаље поступка и изванредна ревизија. Писац наводи разлоге за устдаову нередовшог правног лека: захтева за заштиту