Бранич

„Б Р А Н И Ч*

да дође до „побуне факата противу права", 30 ) а то значи до уништења постојећег правнога система, т. ј. постојеће правне форме и замене неким другим правним системом који би боље одговарао социјалним фактима, а то ће рећи друштвеним односима и друштвеним потребама. 31 ) Међутим ^институција као правни систем, систем који би имао да буде извесна. средина, па према томе као средина и као резултанта крајности тачан, између индивидуалистичког и социјалног система, није могућ. Индивидуалистички правни систем је негиран у својој основи и он све више уступа место социјалном систему. Разуме се да се та смена врши у извесном периоду времена, по извесним етапама, али је она већ почела јер, као што је рекао професор Лионског факултета Ескшап! Еатћег!, правна је машина, под утицајем свуда истих неодољивих чињеница, пошла једним путем, ко.ји је води социјалном систему. 82 ) На томе путу је не може ништа зауставити. Индивидуа и њено лично, оригинално, урођено природно право су већ побеђени. Истицање свакога другога права или правнога система на супрот социјалном систему није могуће, јер би то само значило, као што ћемо ниже изложити, кочење точка напредка. Отуда ми мислимо да постоји само један извор права (у смислу формулисања правних норми), а то је друштво — држава која, сходно социјалној намени права, под утицајем друштвених чињеница. које је у њеном раду детерминирају или бар морају да детерминирају, ствара позитивни правни систем, предвиђајући у њему читав низ формалних правних извора, закон и његови деривативи, обичај, јуриспруденција (отуда се и специјални факат институције јавља правно регулисан у оквиру овога позитивног правног система, разуме се под условом да је право одговорило својој намени: правилно регулисање права, о релевантним чињеницама), а скуп правних норми (па било да су оне законске или обичајне) које се тичу извесне институције не претставља никакав посебан правни систем већ само један отсек општег позитивног правног система који, под утицајем проширене друштвене међузависности, добија све шири домашај и то било као целина било као конкретна примена у области једне социјалне чињенице (н. пр. код уговора, о чему ћемо говорити даље 33 ). Видели смо да је схватање теорије институције тачно у ко-

31 ) В. о овоме одлична излагања у књизи Ојеатапи: ОгоН с1е I' тзиггесИоп, Рапб 1933. 32 ) ЕЈоиагс! 1 ,атћег4: р1асе с1ез соЛев гиззез Лапз 1а јипзрги&епсе сотрагаШе, РагЈз 1927, р. 45. 33 ) Схватање теорије институције може да има врло великог практичног значаја. Да се задржимо, примера ради, на односу цркве, као једне институције и државе. По схватању теорије институције црква носи, као једна иституција, са собом и један позитиван правви систем са којим држава мора да рачуна, мора да га поштује, јер он преставља једну противтезу државноме систему. Отуда би било немогуће свако мешање државе у послове цркве. Било би на пр. немогуће или бар правно недопуштено да држава регулисава питање брака или питање лаицизације наставе. То, међутим, није тачно. Држава је, по гледишу чији смо присталица, не само власна него у данашње време и дужна да преузме регулисавање питања брака и лаицизације наставе, и у остварењу тога задатка не могу јој се суспротстављати никакви системи, никаква „стечена права", никакве предрасуде. (Интересантно је нагласити да је теорија институције поникла после