Бранич

СУДСКА ПРАКСА

бодно располагати кад хоће и да се његово располагаае не може ограничити ни опорећи никаквим каснијим наредбама, не садржи дело иреваре, када је тај клијенат, услед примене Уредбв о заштити новчаних завода на банку, спречен да својим улогом располаже. „Апелациони суд расматрајући списе поводом уложених приговора установио је, да нема доказа да су окривљени А. и В. издали напред наведено писмено оштећеном друпггву у намери да својој филијали прибаве лротивправну имовиноку корист, тиме што ће оштећено друштво улагати код н>п хове филијале новац по текућем рачуна, а она доцније затражити заштиту по Уредби о заштити новчаних завода и њихових веровника, јер се филијала у своме делокруту нословања бавила свима врстама банкарских послова, па и примањем улога ио текућим рачунима, те је зато примила улог и оштећеног друштва по утврђеном споразуму. У осталом нема доказа, да је Б. банка тражила заштиту по Уредби, да би ое њена филијала користила улогом од 385.000 дин. оштећвног друштва, услед немања довољно уложеног капитала, већ је заштита тражена у корист свију њених веровника па и оштећеног друштва, те из овога следи, да окривљени нису прибављали себи, својој филијали или коме другом, никакву нротивправну имовинску корист. „Обзиром да се сваке године објављују биланси и завршни рачуни од стране банке и њене филијале, то је оштећено друштво могло тачно знати имовно стање банке и филијале јој и на основу тога сазнања, као и обавештења од окривљеника, да склопи утаначење, које јој је писмом потврдила напред поменута филијала 23. марта 1934. г., а на основу свега тога почела је односно наставила улагање новца по текућем рачуну, па доследпо овоме окривљени А. и В. датим обавештењима као и писмом од 23. марта 1934. г. са наведеном жлаузулом нису лажним претстављањем лрикрили право имовн'0 стање банчино, те тиме навели оштећено друштво на улагање новца по тежућем рачуну, него су само поступили, како им је као намештеницима банке дужност налагала. „Шта више обзиром на јавност напред наведену, која је за акционарска друштва установљена по самом закону, оштећено је друштво знало имовно стање банчино као и филијале јој, те није могло бити доведено у заблуду наведеном клаузулом у писму од 23. марта 1934. г. У осталом сама клаузула „да се њено право слободног располагања са улозима по текућем рачуну, неће моћи ограничити никаквим каснијим саопштењнма филијале" има се разумети гатсо, да се то односи само на банчине наредбе у погледу располагања са улозима, а никако да се њоме одриче тражења заштите по пом. Уредби, јер та Уредба је јавно правног каражтера и сву заштиту и ограничења која чини нису банчина ограничења већ законока ограничења. Најзад наводи оптужнице да су окривељни односно окривљени А. изјавио 14. новембра 1935. г. пред сведоцима Л. П. чланом оштећеног друштва и 0. А., да се клаузула напред наведена разуме, да је се филијала њомв! одрекла заштите по Уредби о заштити новчаних завода, и кад би постојала, односно да је оваква изјава бпла дата она би била у противности са Уредбом о заштити новчажих завода, која има силу зажона, а која је као таква морала бити позната и оштећеном друштву. Ово тим пре што је оштећено друштво морало знати да, по чл. 20. од. 2. и 3. Уредбе о заштити новчаних завода нз 1933. г. који није измењен ни каонијом Уредбом од 23. XI. 1934. г. (вкди чл. 17. ове уредбе) била су изузета она потраживања, која су настала према новчаном заводу тек после дана тражења заштите, као и она потраживања наведена у од. з. у која није долазио и његов улог. Према томе: изјава дата од стране окривљеника којом би се одрицали заштите није могла довести оштећено друштво ни у какву заблуду, јер се у погледу ноторних чињеница нико не може у заблуду довесгл. „Из овега овога јасно излази, да су окривљени издали писмена од 23. марта 1934. г. имајући у виду добро имовно стање централе и филијале јој, верујући, да неће доћи ни до каквог банчиног ограничења у погледу диспонирања са улозима, јер је тек после око 1У 2 годину дана 14. септемгбра 1935. г. банка тражила заштиту но поменутој Уредби, које се заштите она није могла одрећи обзиром на остале своје повериоце односно улагаче; па обзиром на ове напред изложено Апелациони суд је нашао. да нема доказа о гоме, да су окривљени имали намеру да себи или друтоме прибаве какву нротивпраану имовинску корист, нити да су довели оштећено друштво у заблуду или у овој одржавали а што су битни елементи за дело из § 334. К. з. нрема чему нема довољно доказа са којих би окривљени били сумњиви за дело за које се опгужују, услед чега је ваљало одлучити да оптужби нема меета и кривитно поступање обуставити на оонову § 208. бр. 4. К. п."