Бранич

„В Р А Н И Ч*

истицати факат да је право својине придржано све до коначн© исплате независно од тога што му је апарат одмах предаг у државину. Призивни суд (Пл. 854/35), ценећи по-бијану пресуду и ове призивне разлоге, нашао је: „да је побијана- пресуда на закону основана, а да призивни разлози не стоје, јер је срески суд тачно установио чињеиичшо стање и извео правилан закључак, пошто је приложеном закључницом и извршном пресудом Сталног избр. суда Трг. коморе утврђено да, је тужилачка фирма, приликом продаје спорног апарата, задржала право својиие све до коначне исплаге, иашта је имала права према §§ 13. и 669. Гр. з. Па како је, према напред изложеном тужилачка страна доказала да је сопственик спорног апарата и како се по § 471. тач. 1. Срп. Г. п. туђе стзари •не могу узети у нопис, као што је овде случај, то је и ваљало одлучити", за се не уважава призив туженог а побијена пресуда потврђује. Противу овакве пресуде призивног суда тужени је уложио ревизију, у којој је навео исте разлоге које је био истакао и у призиву. Но Касационм суд, ценећи изнети навод ревизије, пресудом својом бр. 1402/36. од 12. нов. 1936. г., нашао је, да је исти неоснован, јер се предајом покретне стварн врши пренос исте само онда, ако није дручже уговорено, а у овом случају је утарђено, да су продавац и купац уговорили да купљени апарат остане својина продавчева до коначне исплате истог, па како је утврђено и то да купац снорни радио-апарат није исплатио, то је исти остао својина тужиочева, а није никако ни лрелазно у својииу купца Ц. Навод ревизије да уговор о томе, да спорни апарат остаје својина продавца до коначне исплате ие веже заложне повериоце као трећа лица, неоснован је стога, што по наведеној клаузули уговора купац није ни постао сопственик спорнога апарата, те је забрана стављена на туђу ствар и стога без вредности § 471. Срп. Гр. с. п. и § 314. Гр. закона." Јовица Б. МијушковиЋ, судија Ср. суда за град Београд.

По меничним сиоровима, чија је обавеза ирешворена у грађанску, рок за улагање иризива је 15 дана, а не 8 дана. (Закључак 1 грађ. већа Касационог суда у Београду од 8. октобра 1936. год. Рек. 535), У правној ствари тужиоца И. В. противу туженика Р. Р., због дуга, Окружни суд за град Беотрад нресудом од 19. фебруара 1936. год. По— 587,35. одбио је тужиоца од тужбеног захтева, са разлога: „Тужилац у тужби тражио је, да суд осуди тужену Р. Р. да плати суму од 20.000 динара по меници од 1. јуна 1925. год., на којој је она трасалт. Исто тако тражио је да се забрана, ста(вљена на покретност тужене Р., а одобрена решењем Среског суда за граЈД Београд Сп. бр. 5605/35. од 10. јуна 1935. тодине овим оправда. Тужена Р. навела је, да је тужиочево потраживање застарело по меничном закоНу, па ј:е предложила да суд тужиоца одбије од тражења. По спроведеном доказном постуику, а на осиову слободног судиског уверења — § 368. Гр. и. п., суд је нашао: Да је ов:де реч о меници издатој 1. јула 1925. год., на којој 1 је тужена Р. трасант, а која је прешла у грађанску обавезу услед застарелости, пошто је прошло више од пет година од издања исте — § 167. Трг. зак. и § 928. Ж. бр. зак. Кад меница но § 928. бр. 3. пређе у грађанску обавезу, онда и споредни менични дужници престају бити солидарни дужници, већ се и њихова обавеза има сматрати као грађанск^ — они се имају оматрати као јемци. Па како је тужеиа Р. трасант по меници која је прешла у грађанску обавезу, то је она по истој обавези као јемац. Јемчева обавеза по § 829. Гр. зак. настаје тек од момента кад се иоверилац од главног дужиика не би могао наплатити. Како тужилац В. иије ничим доказао, да се од главног дужникаакцептанта Д. Р. није могао наплатиги, већ је дужинк Д. Р., који је саслушан као сведок, изјавио да дуг признаје и хоће да плати, то је суд одбио тужиоца од тражења и донео оддуку као у диспозитиву." По призиву тужиоца, Апелапиони суд у Београду, закључком од 19 фебруара 1936. год. Пл. 671. одбацио је призив као неблаговремен, са разлоги: „По раомотрењу свих описа овога предмета, Београдски апелациони суд је нашао: