Бранич
УПРАВНА ВЛАСТ И ЊЕНО ПРАВО
119
обича се ретко појављује у овоме виду, пошто — као што знамо — административно право прнмењује и практикује сама управна власт. Отуда се обичај у административном праву тешко разликује од административне праксе, он се у ствари формира дугим и несметаним вршењем идентичне административне ираксе по извесним правним питањима, коју управни органи врше, а судови иотврђују. Дакле, било што појединци иримају солуцију управне власти, као правно исправну и по њој поступају, било услед тога, што управна власт толерира извесно продужено понашање појединаца. И у једном и у другом случају ствара се једно обичајно право, које је као такво правни извор дотичног правног схватања, или дотичне правне институције. У његовом формирању, дакле, активно учествује уиравна власт. Ово стварање права путем обичаја и правно поштовање створеног обичаја лакше је у материји, о којој постоји иразнина у закону, која законом није регулисана. Теже је на ово питање дати одређени одговор, ако се ради о падању закона у неуиотребу, услед толеранције управне власти, или код појаве извесне дуже праксе иротивне закону. Питање се, дакле, своди на сукоб закона и обичаја у административном праву. Има врло великих тешкоћа примити, да у области адмикистративног права обичај може укинути закон, Чисто теоријски узев, значај обичаја и његово дејство у свима правним областима је исто, јер су и начела његова иста. Али има практичних разлога, који воде на друкчкје закључке, кад је реч о административном праву. Стварање обичајног права иа супрот закону, ако се има у виду да у административном праву право практикује и примењује сама управна власт, тешко је уопште могућно услед правне организације државе са системом управног правосуђа, који такву праксу неће дозволити. Морала би се претпосгавити извесна сагласкост између управне власти и грађана у том погледу, која је само једна натегнута иретпоставка и која се неће често догодити. Ако би та сагласност и била постигнута, услед моментане констелације политичких прилика у земљи, врло је мало вероватно да ће она довољно дуго трајати, и у томе трајању задобити све потребне услове да би пракса противна закону могла постати један правни обичај. Она ће само остати један период, у коме закон није довољно иоштован. У Енглеској, (на коју се наши људи често позивају) ксја је земља обичајног права и преседана праксе, обичај нема дерогативну снагу према закону, нити падом у неупотребу закон губи правну важност. (Овде мислим на област јавног права). Има примера у пракси уставног права у Енглеској, да су поједзне правне установе које су биле пале у већ вековну неупотребу, ионово васкрсавале, кад их је стицај иолитичких ирилика изазвао. Могућно је, међутим, да извесне правне установе кроз известан период времена не само падну у неупотребу, него да се примењују суиротно своме духу. И у нашој земљи било је за то примера. И данас ми имамо за то примера. Узмимо један пример, са којим се сусрећемо сваког дана. Ми имамо један закон о штампи, који предвиђа цензуру само за време рата и мобилиза-