Бранич

226

,Б Р А Н И Ч"

стоји кад су у питању: аутомобили за више особље, јер ће установа постојати и функционисати, ако они на рад пешке долазе; зграде које општина узајамљује или у којима су њена надлештва смештена, јер се уредовати може и у туђим изнајмљеним зградама; примања самоуправних тела, новац или свакојаке хартије од вредности, јер ова тела путем јавних или приватних кредита, разних дажбина и сличнога, могу увек покрити износ на чије су плаћање осуђени. Заштита не постоји ни за приватна добра привилегованих установа, чак ни за огледне станице, расаднике или ергеле. Овде је свака изјава државие управне власти, сасвим излишна, јер о природи објеката ове врсте суд не потребује ничију асистенцију. На граници између заштићених и незаштићених предмета, могла би доћи саобраћајна постројења: железнице, трамваји као и мрежа осветлења. Све је то у Њу Јорку и Лондону приватно власништво, па оае највеће општине света ипак функционишу, уредније него на Континенту, где преовлађује муниципијализам. Једино код предмета ове врсте могућа је асистенција државних органа сходно другој алинеји § 20. у колико предвиђена уредба не би била прецизна. Кад се подела објеката не би вршила, већ се заштита за све проналазила, онда би сва самоуправна тела и друге заштићене установе, на све стране тражили кредите, обављали куповине или правили дугове, без бојазни да ће их икада платити. Такав хаос или би значио крај кредитајавних тела или установа, или стварање неприкосновених цитадела у привредном организму, која се неправично обогате, шта више живе од превара на штету солидних привредника. Закон међутим може бити лош, али он никада не може преваре штитити, тим пре што се као безчастећи деликти строго инкриминишу сва долозна богаћења ове врсте. Најзад када би наша пракса у овом питању била законита, она би претстављала негацију основних постулата из чл. 22. и 23. усгава с једне и свих законских прописа о раду судова и доношењу пресуде с друге стране. Пресуде судови доносе да се извршују, а не да се урамљују, а код овакве праксе према самоуправним телима и заштићеним установама све би пресуде биле илузорне. Да је законодавац то хтео, он би сутски поступак искључио према јзвно-правним телима, и на тај начин привреднике заштитио од парничних трошкова и неприкосновених уговорача. Да би закон који важи за целу државу, на свим подручјима био једнако примењен и правилно гумачен, потребно је: Најхитније донети уредбу коју ирописује иоследња алпнеја чл. 20. закона о извршењу и обезбеђењу и том уредбом издвојити заштићене имовинске предмете јавно иравних тела, а Министарству Правде иризнати ирава из/ава о границама те заштите у сиорним случајевима.