Бранич

228

„Б Р А Н И Ч"

воту људских заједница. А право и о њима мора да води рачуна. Навешћемо примера ради један типичан случај злоупотребе праза, који се појавио у судској пракси а који помиње и г. Нинко Перић („О теорији злоупотребе права"). Браћа поделе очевину. По деобном писмену А задржи право прелаза преко имања брата Б. Доцније, службени пут се покаже незгодан за господара послужног добра, будући да је пролазио поред саме његове куће. Стока гоњена тим путем, претстављала је опасност за његове укућане. Зато овај предложи брату, да му уступи пут преко свога имања али даље од куће — за десетак метара. Господар повласног добра на ово не пристане — те се изроди спор. Спор је нажалост, завршен на штету господара послужног добра. Нису помогли разлози овога, да је у питању чиста шикана брата Б. Да он ништа не би изгубио ако би пристао на други понуђени пут. Још један пример који се свакодневно догађа. Сопственик плаца у вароши подигне зграду. Са једне стране а на прописној даљини од суседног имања он отвори прозоре. Сусед, не желећи ваљда да буде изложен погледима од суседне стране или изњему познатог разлога, подигне један високи зид на међи свог имања и тако му потпуно затвори видик и светлост. И у првом и у другом случају власници имања делали су по закону. Они су по садањем позитивном закону вршили само своје право. Да ли су тиме нанели и какву штету другима, ирелевантно је с обзиром на постојећи законски пропис § 806 грађ. зак. А међутим, треба ли и такво „право" заштитити? Да ли је то у истини право? Зар злоба и пакост треба закоком да се заштите. Истина, постоје судске одлуке у нашој јуриспруденцији, које не тумаче одредбу § 806 грађ. зак. у смислу потпуног негирања злоупотребе права. Неки теоретичари такође: г. Др. Драг. Аранђеловић. Али може да се тумачи и у обратном смислу као што је у осталом био случај са прво цитираним примером. Главно, питање злоупотребе права, ако је и постављено у нашој судској пракси, оно према садањем позитивном законодавству има тенденцију непримене. Еминентни правници теоретичари поред судске праксе стоје на гледишту да српски грађански закон не признаје теорију злоупотребе права (Живојин Перић). Но ако српски законодавац од 1844 године није хтео да води рачуна о овој важној институцији права и да је изрично предвиди — нови југословенски законодавац следовао је примеру својих модерних претходника 1 ) па је се у Предоснови Грађанског законика опредељено изјаснио и о теорији злоупотребе права, Тако он у уводу а у § 9 под отита правила вели. „Свако треба да врши своје право и испуњава своје дужности тако, како захтева поверење и поштење. С тога нарочито није допуштено вршити своје право једино у циљу, да се другоме нанесе штета". Ова идеја је несумњиво похвална. Најзад и наш законодавац је увидео нехуманост и неправо римског начела, да ко врши

„Вршење једног пр.чва није допуштено кад оно има за циљ само другог да штети" § 226 нем. грађ. зак.