Бранич

ЗЛОУПОТРЕБА ПРАВА И ПРЕДОСНОВА ГРАЂ. ЗАК.

233

више појављује као социјалан. Ми живимо у друштвеној заједници. Једни без других не можемо. То сваким даном доказујемо: разменом добара, заједничким учешћем у рату и миру а у циљу одбране свих добара која служе како иојединцима тако и целини. Па кад с једне стране постоји законска обавеза да заједнички штитимо добра једних од напада других, зашто онда с друге стране, оставити несметано уживање једнога добра, када смо његовој вредности сви по мало допринели. Има ли неке наоочите сопственикове заслуге, што је предратни власник једног имања н а „Славији" у Београду, сада постао милионар. Или су напротив у томе непосредно суделовали сви они, који су Београд увећали и учинили га престоницом Југославије. И, када је једно добро у неку руку продукат и осталих, онда је право, јер правичност налаже, да му друштво одреди природу и карактер. Мимо овога. ни сопственик га не сме употребити. Ако то чини, а причињавајући при том штету другом, онда он врши једно антисоцијално дело које не може законом бити дозвољено. Свакоме је јасно и у правној свести народа одређено, да човек не може држати дивље звери које би се слободно могле кретати, јер би могле некога повредити. И да то није у закону наређено, верујем, да би „цео свет" устао противу човека који би се необазриво шетао улицама праћен од два дивља звера. Мада и он „врши своје право". Али, кад један сопственик послужног добра моли сопстзеника повласног добра, да помакне пут за десет метара од његове куће како му чељад не би била изложена нападима сгоке коју овај гони, онда чак ни по схватању суда, он нема право. Напротив, обесни сопственик повласног добра не врши злоупотребу права. И овакав корисник службености и онај грнчар, који димом из своје примитивне пећи трује околни свет као и други које смо навели — не треба да одговарају само због њихове намере да дрзтоме штете, већ зато, што своја права врше антисоцијално и противно њиховој економској и социјалној намени. Штавише у нашем примеру грнчар може и немати намеру да штети околину димом из своје пећи, Са разлогом истаћи ће приговор, да он овај посао врши од пре више од петнајест година, када својим димом није никоме могао сметати, будући да је крај био ненасељен. На овај начин, по субјективној теорији злоупотребе права туженик — грнчар могао би се и ослободити одговорности. Он би и даље штетио околину „вршећи своје право без намере да другоме штети". Па зар се тиме решава проблем? Не, он се успешно решава само објективном теоријом злоупотребе права. У нашим примерима, сва лица су — друштвени преступници. Њих треба сузбити, јер они својим поступцима изазивају неред, руше хармонију живота у заједици. Они користе добро, које им благодарећи целој заједници припада. Заједница им омогућује несметани посед и уживање. Зато су бар дужни, да имају толико обзира према трећима — члановима те стваралачке заједнице, да своја права врше на начин који најмање смета другима.