Бранич

о ОДГОВОРНОСТИ ПРАВНИХ ЛИЦА ЗА ФИСКАЛНЕ ДЕЛИКТЕ 273

рекли, пошто је уопште питање о одговорности правних лица у директној вези са питањем о егзистенцији правних лица као стварних личности у празу, којеје питање с теорно-правне тачке гледишта још спорно, то је и пигање о одговорности правних лица за фискалне деликте у позитивном законодавству веома колебљиво решено. То је стање ствари у страном, а тако је оно и у нашем аозитивном законодавству. Док се у једном закону предвиђа директна и тотална одговорност правиих лица, дотле се у другом она предвиђа само као супсидијерна после одговорноети оргака извршиоца. Док се у једном закону предвиђа намера као један од елемената кривичног дела, дотле се у другом она игнорише. Док се у једном закону или за једно дело предвиђа поред новчане казне и казиазатвора, која је инкопатибилна с појмом правног лица она се у другом закону или у истом али за друго дело не предвиђа. Разлог за то, налази се у још неодређеном ставу према специјалној природи фискалних деликата, који у себи садрже како одлике обичних повреда административних прописа тако и одлике кривично-правне. Та специална лрирода фискалних кривица огледа се у томе што су оне кривице само у једном нарочитом смислу. Тај смисао садржан је у потреби с једне и праву државе или другог јавно-правног самоуправног тела с друге стране, да на својој територији убира финансијска срества или иначе предузима друге политичко економске и финансијске мере ради задовољења постављених социјалних, економских, политичких, кулгурних и других задатака. Прописи којима се то регулише, то су економско-финасијске одредбе фискалног законодавства. Природно, ове одредбе не могу бити више мање статичке природе, нити су прописи из ове области' подобни за кодификацију као што су то одредбе нпр. општег грађанског и кривичног закона. Промене у појмозима из области ових последњих закона по правилу претпостављају постепеност у еволуцији идеја, док су промене у области фискалног законодавства диктоване привредно финансијским разлозима, који с обзиром на политичко-економска схватања с једне, а потребу с друге стране, могу бити врло различити а исто тако и променљиви. Према томе, фискално законодавство које регулише економско-фикансијску материју, у непосредном је контакту са жи•вотним потребама и због тога веома променљиво према њима. Да би се одредбе фискалног законодавства правилно примењивале, у њему су предвиђене и санкције, којима се то обезбеђује а то су казне за прекршаје тих фискалних прописа. Из овога доследно произилази да се фискално кривично дело састоји у повреди фискалног интереса. Природно је онда и то да казна у суштини претставља само накнаду за повређени тај интерес, као и срество како за обезбеђивање од будућих тако и накнаду за већ извршена а некажњена дела. Због тога, за постојање фискалног кривичног дела није важно да ли је постојала и намера да се то дело изврши, већ је битно само то да ли је законом заштићени економско-финансијски интерес државе повређен или не. Што се тиче казне међутим, битно је да се тај повређени интерес накнади а поред тога да се што више обезбеди, због чега лична одго-