Бранич

276

,Б Р А Н И Ч"

дело за које је прописана поред новчане и казна затвора као супсидијерна, а ово не може да плати прописану новчану казну. Може се шта више рећи да се по његовим одредбама уопште и не прави разлика између одговорности физичких и правних лица. Тако у чл. 81 Ц. з. који је према гледишту Држазног сазета укинут допуном чл. 165 истог закона, са скоро истоветном садржином у погледу гштања које нас овде интересује, предвиђена је директна одговорност возиоца за случај да овај не преда робу упутној станици. Истина, у пракси је једно време било спорно да ли је ова одговорност возиоца примзрне или секундарне природе, но она је отклољена решењем Опште седнице Државног савета од 28-111-1925 год. бр. 10782 које дословце гласи: „Одговорност по чл. 81 Царинског закона када је возилац железница, паробродско предузеће или пошта има првенствено сносити железница, парсбродско предузеће или пошта у случају проналаска одговорног органа—кривца". Истина, правилности закључка овог решења стављани су приговори. Тако, г. Љуба Радовановић, и коментатори горе пом. решења у збирцн „Решења Опште седнице Државног савета 1923—1933" — г, А. Давииић, и г. Б. Мајсторовић, позивајући се на пропис чл. 180 Ц. 3. којим је регулисана одговорност послодавца за нозчане казне, царинске дажбине итд. на које би били осуђени њихови намештеници, налазе да заузето гледиште у горњем решењу не би могло да се брани, јер да одгозорност првенствено терети извршиоца инкриминисаног делк, а тек супсидијерно онога у чијој је служби то лице било. Нама, међутим, не изгледа да је сагласио са законом ово њихово гледиште. У. погледу питања да ли стоји примарна одговорност возиоца одлучан је само пропис пом. чл. 81 односко 165 Ц 3. у којима је возилац и наведен као лице које се чини одговорним и кажњава за непоступање по овим олредбама....: Ако возилац . платвће (чл. 81) односно, Казну ће платити возилац, ако не би (чл. 165). Према томе, када се ови прописи доведу у везу са одредбом чл. 80 који одређује да се страна неоцарињена роба може само поштом, железницом или паробродима а не и другим преносним сретствима преносити из једне у другу ц—цу ради царињења и то на одговорност возиоца, онда за одговорност возиоца по овим прописима и не долази у примену одредба 180 Ц. 3., на основу које су коментатори пом. решења Опшге седнице извели закључак о супсидиерној одгозорности возиоца. Најзад, ако би се и узело да се та одгозорност возиоца има ценити по пом. чл. 180, из тога се још не би могло извести да је та одговорност супсидијарне а не примарне природе, како је иначе гледиште заузео и Државни савет V Општој седници од 3-1У-1935 дод. Исто тако и одредба чл. 180 упућује на то да се у погледу одговорности физичких и правних лица не прави никаква разлика. У овој одредби је изричито прописано да су: Трговци и занатлије одговорни за своје служитеље, ученике (шегрте), помоћнике, жене, децу, домаћу чељад и лица, која су у њиховој служби, или им надниче, или су обично уз њихову породицу, за