Бранич

280

„Б Р А Н И Ч"

нополско-кривичној сгвари због тога што претходно није била плаћена такса и ако је било поднето сиромашко уверење, речима: „монополски кривични спор, има све одлике административног спора..." 3 ). Што се тиче пак спорова по пореским, трошаринским и валутно-девизним кривицама, њима се у административно-судској пракси нису уопште ни спориле одлике чистих административних спорова — како би Французи рекли раг за па{иге. Пошто смо тако изложили колебљивост административносудске праксе по питању признавања одлика административних спорова и споровима по фискалним кривицама, можемо да забележимо да се она усталила у смислу изједначавања ових последњихса административним споровима. Истина, процес изједначавања једних са другим није извршен у потуности, већ се још и дан данас у одлукама административних судова код свих фискалнокривичних спорова то изједначење изражава само по форми а не код свих и по суштини. Али имајући у виду суштину финансискокривичних спорова, онако како смо је горе изложили, и тај процес изједначавања, чини нам се, приближује се своме крају, бар у колико то зависи од судске праксе. Ништа мање колебљива није ни пракса административних судова у погледу питања о одговорности правних лица за фискалне деликте као последице против-правних радња њихових органа. Тако, у пракси је био случај да је пресудом Државног савета једно предузеће ослобођено од плаћања казне за дело нетачне пријаве робе по Царинском закону, пошто се у пресуди (бр. 23347'34 од 9-Х1-1934) нашло да то дело правно лице није могло ни починити, већ да га је учинио само његов орган. Наиме, у овом случају један царинско-посреднички биро поднео је нетачну пријаву робе. За ово дело предвиђено у нап. 1 чл. 166 пом. закона предвиђена је казна и то у виду петогубог износа редовних царинских дажбина, а без личне одговорности за случај да се ова не би могла наплатити. Према томе, како ово дело има све карактеристике типичног фискално-кривичног дела, логично би било онда да биро за речено дело буде и кажњен. Међутим, Државни савет, као што је горе речено, ослободио је од одговорности окривљени биро и за то у својој пресуди навео: да само физичко лице може да изврши дело из пом. чл. 166 и да за исто буде кажњено, а не и правно лице, пошто за правно лице подноси декларацију физичко лице које присуствује прегледу робе. Као што из наведеног произилази, биро-у је као таквом призната способност да пријављује робу — дакле преко свог органа, али не и способност да преко њега прими и одговорност за неправилно извршену пријаву. Пресудом бр 16463|33 од 3-У11933 год. пак, одбачена је тужба претставника овог истог бир.оа коју је овај поднео за биро противу решења Министра финансија којим је одбачена жалба биро-а противу осуде за ово исто дело.

3 ) Видети случај Кнезовић Ивана у Протић—Лучић збирци: „Одлуке Државног савета 1933—1935".