Бранич

О ОДГОВОРНОСТИ ПРАВНИХ ЛИЦА ЗА ФИСКАЛНЕ ДЕЛИКТЕ 279

супротно од оног које је изражено у пом. решењу Опште седнице Државног савета. Сагласни са, на горњи начин претпостављеним гледиштем професора Илића, да су спорови по царинским кривицама обични административни спорови само са извесним примесама које им природа ствари намеће, су и коментатори пом. решења Опште седнице Државног савета — г. Давинић и г. Мајсторовић који су ово гледиште у пом, збирци „Решења Опште седнице Државног Савета 1923—1933" снабдели вешто одабраним аргументима и логичном прецизношћу, а ми са наше стране овом гледишту не би имали шта ни да додамо ни да одузмемо. Ово што смо горе рекли по питању природе спора по царинским кривицама, односи се у свему и на спорове по фискалним деликтима по осталим прописима из фискалне материје, као што су порески, таксени, трошарински, монополски, валутно девизии итд. Може се само још констатовати да је пракса адмистративних судова била, да тако кажемо, благонаклона у погледу признавања редовне административно судске надлежности за суђење по кривицама из ових осталих закона, тако да се случајеви у којима је одбијена ова надлежност укупно узев могу сматрати инциденталним случајевима. Тако, за признавање одлика административног спора при суђењу таксених кривица било је потребно да се донесе једно решење Државног савета о поништају пресуде Управног суда којом је одбијено због ненадлежности, суђење по тужби окривљеног за таксену кривицу. У таквим поништеним пресудама управни суд је одбијајући своју надлежност за суђење по таксеним кривицама ово своје посматрање засновао на пропису чл. 15 Закона о Државном савету, налазећи да финансијска власт у споровима по таксеним кривицама и не доноси управни акт као управна власт, већ као таксена кривична власт, дакле по специалном овлашћењу и у специјалној надлежности. У потврду овог закључка управни суд је истицао и околност да у таксеним кривицама таксена власт по Закону о таксама не доноси решење већ пресуду. Државни савет, међутим, редовно је ништио такве пресуде упрааних судова наводећи за то у главном да је надлежност управ#ог суда предвиђена општом клаузулом тј. по тужбама противу свих управиих аката у колико од тог правила није учињен изузетак. Због тога, пошто акт о осуди за таксену кривицу има све одлике управног акта без обзира на то што првостепена таксена власт у овој материји доноси „пресуду" а не „решење", то је и управни суд по тужби надлежан да цени законитост нападнутог акга. 2 ) За монополско-кривичне спорове исто онако као и за царинске спорове донета је одредба закона, из које се могло извести да су и овим споровима признате одлике обичних административних спорова. То гледиште уосталом Државни савет је у једном свом решењу изрично и нагласио и то поводом једног случаја у коме је један управни суд одбио да суди у једној мо-

2 ) Видети случај Анадол Алије у Протић—Лучић збирци: „Одлуке Државаог сазета 1929—1932."