Бранич

278

„Б Р А Н И Ч"

Истина, како поводом царинског тако и поводом примене трошаринског закона, велики број таквих случајева, с обзиром на одредбе по којима роба првенствено служи за наплату дажбина и с обзиром на то да су правна лица ређе без имовине, релативно није могуће, па ипак, то је несумљиво захтев који правна политика ваља да задовољи. 4) Закон о таксама. Овај закон, у погледу питања одговорности правних лица за таксене кривице не даје повода ни за какву примедбу. Са овим ћемо да завршимо излагање стања ствари с обзиром на наше позитивно законодавство, а оно се са малим нијансама огледа и у осталим прописима који се односе на фискалну материју. III Ацминистративно судска-иракса. Што се тиче административно судске праксе међутим, напоменућемо пре свега да је било веома спорно и питање о томе да ли су спорови поводом примене казнених санкција из фискглних закона уопште административни или не. У прво време примена Закона о Државном савету, а због тога што је у неким фискалним законима било предвиђено правно средство жалбе Државном савету, и због тога што је у питању кривична материја закључивало се да они спорови и нису административни спорови. Тако Државни савет никако није могао да прими да се нпр. царинска власт у спору појави као тужена власт када је она у односу према окривљеном стварно тужилац, јер га она као нрекршиоца царинских прописа гони и жели да казни, па је у том смислу донео и своје решење Опште седнице од 15-Х1-1923 бр. 14401 по коме суђење Државног савета по царинским кривицама и није његова редовна надлежност која му проистиче из Закона о Државном савету и управним судовима, већ посебна надлежност по једном специјалном закону — царинском — раг 1а с1ез1ша1:шп с!е 1о1 како би то рекли Французи. Према томе ништа није утицало на решење Државног савета то што је Закон о Државном савету са његовом дефиницијом у чл. 15 о административном спору доцније донет од Царинског закона. Гледиште изражено у пом. саветском решењу Опште седнице усвојио је у свему и адвокат г. Радовановић у свом кратком излагању природе спора по царинским кривицама у збирци „Одлуке Државног савета 1919—1923". Међутим, у уводу за одељак финансијских кривица у збирци „Одлуке Државног савета 1924—1928" коју су припремили професор г. Михаило Илић и г. Радовановић истакнуто је да је суђење по царинским кривицама изједначено са оним и по осталим административним споровима. При свем том, та напомена заснована је само на формалном критеријуму израженом у истицању нових прописа (Зак. о организацији финанс. управе) о надлежности за суђење по овим споровима, а који су их изједначили са административним споровима. Зато смо принуђени да само са резервом устврдимо да је о природи спора по царинским кривицама гледиште г. Илића