Бранич

282

,Б Р А Н И Ч"

Али оно по чему се она друга саветска пресуда разликује од његове раније пресуде за ово исто предузеће, то је то што је Државни савет, и ако је констатовао одговорност предузећа, ипак одредио да се у случају да тужилачко друштво не плати новчану казну на коју је осуђено, има накнадно да утврди које је лиде извршилац и кривично одговорно па на њега примени казна затвора. Овакву исту клаузулу садржи и пресуда Државног савета бр. 8441136 од 261Х-1936 г. и ако је у њој изричито наведено: да „је тужба неумесна са разлога који су у спорном решењу наведени, пошто је одговорност тужилачког друштва за дело које се казни по чл. 34 Закона о државној трошарини у свему доказана како записником о делу тако и осталим околностима које су у току ислеђења утврђене", а исто тако и то да: „Државни савет није ценио тужбене наводе према којима овде није било намере за криумчарење, јер је према цитираним прописима дело о коме се ради кажњиво без обзира да ли та намера постоји, па су услед тога ови наводи ирелевантни". Као што се, према томе, из ових двеју пресуда види, Државни савет је за једно исто кривично дело констатовао постојање одговорности и правног лица и органа извршиоца, оба прогласио за кривце само што је поделио казну и новчану казну наменио правном, а казну 'затвора физичком лицу —органу извршиоцу. Шта више није навео да ли казна затвора има да се примени када друштво не би „могло" или само када не би ,,хтело" да плати новчану казну, јер је у пресуди рекао само ,,ако не плати", ма да би се ипак, с обзиром на образложење целе пресуде могло са сигурношћу рећи да је мислио на случај када се од правног лица не би „могла" наплатити новчана казна. У сваком случају, горње две саветске пресуде очито указују на тешкоћу која се има при пресуђивању одговорности правних лица, а која је Савет просто натерала да комбинује схватање о природи правног лица као фикције и оног о стварној личности у праву ; да за једно исто дело које је у ствари само једно те исто лице починило, казне као кривца како друштво као правно лице тако и оно физичко лице које је стварно само технички извршилац, и најзад, да предвиђену казну подели на две и од предвиђене супсидиерне казне затвора претвори у главну казну и то као једну врсту супсидиарне личне одговорности органа извршиоца за противправне радње правиог лица као кривца. Истина, ови последњи случајеви могу да се сматрају као изузетни у примени трошаринских прописа, пошто је Државни савет многим својим пресудама констатоаао постојање директне и тоталне одговорности правних лица за трошаринске кривице и не упуштајући се у оцену пигања како ће се поступити за случај да се од правног лица не може да наплати новчана казна. У овом смислу, поред оног правног случаја који смо горе поменули, има низ случајева у којима је Државни савет пресудама одбацивао тужбе правних лица осуђених за трошаринске кривице. Тако, пресудом бр. 27846|33 од 7-Х-1933 г. одбачена је тужба једне фабркке шпиритуса осуђене за дело криумчарења, зато што је код ње констатован већи од дозвољеног мањка шпиритуса приликом арегледа и