Бранич

О ОДГОВОРНОСТИ ПРАВНИХ ЛИЦА ЗА ФИСКАЛНЕ ДЕЛИКТЕ 283

пописа затечених количина. х ) Главни основ одбране овог предузећа — да је шпирит исцурио услед грешке једног органа који је имао за дужност да контролише рад славина — одбачен је и ако се у поступку уопште није ни утврђивало да ли је заиста тај орган учинио радњу коју му фабрика приписује. И финансијске власти и Државни савет за осуду пом. фабрике задовољили су се констатацијом да постоји недозвољени мањак који није благовремено пријивљен финансијској власти. Исто тако пресудом бр. 33170|35 од 3-1-1936 год. одбачена је тужба једне петролејске компаније осуђене због продаје бензина који није садржавао прописани проценат шпиритуса, ма да је само по себи јасно да правно лице заиста није могло као такво правити смешу бензина са шпиритусом. Шта више, Државни савет је у овој пресуди као безутицајан одбио приговор компаније о томе да је мешање вршено у присуству органа финансијске контроле, налазећи да је компанија: г с обзиром на прописе била дужна да се пре пуштања бензина у промет увери о исправности смеше, пошто је она за ту исправност одговорна." У овом смислу изречене су и пресуде бр. 18891/35 од 24-У1-1935, бр. 9404/35 од 26 111-1935 и низ других, те ако би се становиште Државног савета могло закључивати по начелу већине, онда би се могао извести закључак да у погледу трошаринских кривица у пракси преовлађује гледиште о непосредној и тоталној одговорности правног лица за против правне радње његових органа, и ако се оно не може још сматрати за устаљено. Што се тиче пак пореских, таксених и валутно-девизних кривица, пракса административних судова устаљена је у смислу схватања о директној и тоталној одговорности правних лица, чему је сзакако допринело то што се у овим прописима и не предвиђа казна затвора као супсидиерна поред новчане казне. И ако је, као што из горе изложеног произилази, по питању одговорности правних лица за против-правне радње органа, административно-судска пракса прилично колебљива, и ако је не желимо да бранимо, ипак морамо да подвучемо да је она несумњиво само тачно огледало како неустаљеног теорно-правног гледишта по горњем питању, тако још и више неодређеног става нашег позитивног законодавства по том питању. Па ипак, по нашем мишљењу правилна тенденција идеје о тоталној директној одговорности правних лица за против-правне радње њихових органа, чини нам се да захвата све више уопште, а посебно у погледу одговорности правних лица за фискалне деликте извршене од стране њихових органа, тако да се у том смислу могу већ констатовати и у пракси административних судова јасно формулисана гледишта. Шта више, могло би се рећи да је та идеја постала израз данашњег схватања социалне средине, јер се у пракси веома ретко дешава да правна лица уопште и покрећу горње питање. 2 )

*) Видети случај „Вшетечка" у Протић-Лучић збирци: „Одлуке Државног савета 1933-1935*. 2 ) У погледу питања одговорности правних лица за фискалне деликте, пракса наших административних судова, која се углавном руководи начелима