Бранич

284

„Б Р А Н И 4°

Закључак. Полазећи од тога да су правна лица стварне личности у праву, а имајући у виду да се фискалним прописима у главном штити имовински јавни интерес, као и то да правна лица у имоввнским односима не трпе као субјекти права никаква ограничења у погледу стицања права и примања обавеза, сматрамо да су празна лица способна да изврше фискалне деликте (преко својих органа) и да она због тога ваља да директно и тотално сносе казнене последице исто као и физичка лица. У фискалној кривично-правној материји дакле, нема разлога за разликовање између правних и физичких лица, сем у колико од тога правила није учињен изузетак изричитим прописом.

Никола Ж. Радовановић, адвокатски приправник — Београд. СОЦШАЛНМ ПОЛОЖАЈ АДВОКАТСКИЖ ПРИПРАВНИКА. У јавности је понекад било говора о положају младих лекара и апотекара, а нарочито у ногледу њиховог стажа и о њиховом рђавом материјалном положају, било је говора и о положају младих икжењера, али о положају адвокатских приправника наша шира јавност мало што зна. У колико у јавности и постоји извесно мишљење о социјалном положају адвокатских приправника, то је мишљење непотпуно и често погрешно, а задојено је извесним неповерењем и несимпатијама према адвокатским приправницима. То неповерење и несимпатија долазе у првом реду отуда што постоји несимпатија и неповерење и према самим адвокатима. Несумњиво је да јетакво мишљење о адвокатима неосновано, пошто се оцена адвокатског реда не може дати само с обзиром на појединачне случајеве несавесних адвоката. И адвокатски ред сачињавају људи, којих има и савесних и несавесних и поштених и непоштених, и као што има несавесних ле-

француске јуриспруденције, учинила је један корак напред. Тако, док јеу судској пракси француских судова одговорност правних лица за против-правне радње њихових органа признага као изузетак од општег иравила о неодговориости правних лица и то само за извесне категорије јавних интереса, дотле се у пракси енглеских и америчких а исто тако и немачких судова узима обрнуто тј. да су иравна лица за те радње ао иравилу одговорна а само по изуеетку да нису. У погледу кривичне одговорности правних лица карактеристичан је за Енглеску интерпретативни акт од 1889 год. у коме је парламена1 декларисао шта више да се у кривичном законодавству израз „лице" одно~и и на правна лица у свим случајевима сем у колико законом у појединим случајевима није другачије одређено. Исто тако интересантни су и закључци донети на првом (одржавом 1926 г. у Бриселу) и другом (одржаном 1929 г. у Букурешту) Међународном ковгресу за кривично право по питању кривичне одговорности држава и правних лица уопште, у којима се на посредан начин изражава оправданост предузимања извесних „мера безбедности", „мера за заштиту друштва" противу држава и правних лица за инкриминисане радње.