Бранич

СУДСКА ПРАКСА

297

лежности у опште, за спорове који су у току приликом ступања на снагу новог грађ. пар. поступка, а који се по чл. 36 став. 2 и 3 чл. 37 или чл. 38 имају свршити по прописима новог грађ. парн. поступка. Према овоме чл. 20 и чл. 42 увод. закона узајамно се не искључују, нити сукобљавају, јер чл. 20 нормира једно специјално питање и забрањује уговарање надлежности према купцу нетрговцу код послова на отплату, док чл. 42 регулише питање надлежности код спорова у опште, који су у току приликом ступања на снагу новог грађ. парн. поступка. Па како је пропис § 20. увод. зак. који се у овом случају има применити, принудног карактера и забрањује код послова на отплату уговарање надлежности коју предвиђа §§ 85 и 101 гр. п. п., то и уговорена месна надлежност избраног суда, у овом случаЈу нема правне важности за купца. Стога у оваком схватању призивног суда, по оцени Касациодог суда не стоји погрешна правна оцена призивног суда, нити ревизиски разлог из тач. 4 § 597 гр. п. п. Тако исто нетачан је ревизиски навод да се пропис чл. 20 увод. зак. у гр. п. п. не односи и на избране судове, већ само на редовне са разлога: што је пропис чл. 20 увод. зак. општег карактера и принудне природе и исти има шири значај, те се према томе има примењивати код свих судова. Јер је циљ овога прописа да се економски слабији купци који купују на отплату, заштите тиме што ће на случај неиспуњења уговора о купо-продаји бити тужени код судова надлежних по њиховом домицилу — § 61 и § 62 гр. п. п., па се према томе чл. 20 увод. зак. односи не само на редовне већ и на избране судове у оним случајевима у којима би се уговором о избраном суду стварно дошло до месне надлежности која се је хтела да спречи одредбом чл. 20 увод. зак. као што су правилно нашли први и призивни суд. С тога, по оцени Касационог суда, у оваквом схватању призивног суда не стоји погрешна правна оцена, нити ревизијски разлог из тач. 4 § 597 гр. п. п. Ревизијски навод о недостатку поступка призивног суда, који би се састојао у томе што је призивни суд пропустио да у опште цени призивни навод под 3. неоснован је са разлога што се из нападнуте пресуде призивног суда видв, да је исти био предмет оцене призивног суда и истовремено оцењен са призивним наводима под 2, и правилно нађено да примени чл. 20 ув. зак. има места. По нахођењу Касационог суда пропис чл. 4 тач. 20 и чл. 5 увод. зак. на које ревизија указује, са спорним случајем немају никакве везе, пошто исти предвиђају расправљање сасвим друге материје. Према томе у овом и нема недостатка поступка, нити ревизијског разлога из тач. 2 § 597 гр. п. п. Исто тако, по оцени Касационог суда, неоснован је ревизијски навод да је призивни суд једнострано оценио пропис § 672 гр. п. нашавши да се исти не односи ва овај случај, са разлога што је призивни суд пргвилно нашао да примени § 672 гр. п. п. нема места, јер је чланом 20 увод. зак. специјално за случајеве као што је спорни, предвиђена у корист купца нетрговца на отплату надлежност по месту његовог домицила. Ревизијски навод о одлуци призиввог суда о парничним трошковима недопуштен је у смислу § 622 од 1 гр. п. п. јер се одлука доугостепеног суда о парничним трошковима не може нападати. Стога је Касациони суд на основу § 593 гр. п.п. одлучио као у диспозитиву. Одлука о трошковима заснива се на прспису § 143 гр. п. п. Радмила Ј. Маринковић, секретар Касационог суда у Београду. Примени ироииса § 932 грађ. зак., који иредтфа цвосшруки број година застарелости има месша само у случају ако би се госиодар имања без своје кривице налазио ван ошаџбине. (Пресуда Касационог суда у Београду од 30 октобра 1936 год. Рев. 1271). У правној ствари тужиоца Ж. С. противу туженика Ж. С., због права наслеђа, Срески суд у Великом Градишту пресудом од 5 марта 1936 год. П 117/35 одбио је тужиоца од тужбеног захгева због застарелости, са разлога: „Тужилац излаже стање ствари и наводи да су он и тужени Ж. синови Кузманови. По смрти оца нам К. ја и тужени Ж., као браћа остали смо неподељени на очевини. После моје регрутације ја сам прешао у Мађарску и тамо сам