Бранич

296

,Б Р А Н И Ч"

Код аослова на отапату, и ма да је уговорена сиецијална надлежносш било кога суда, ииак се не може заснивати надлежност ирема куицу, који има своје пребивалиште у нашој држави, на месној надлежности ио месту исиуњења — § 85. гр. и. и. или на уговореној месној надлежности — § 101 гр. и. и. ако иосао у иитању није и за купца трговачки иосао. — чл. 20 Увод. закона у нови Гр. иар. иост. Тужилачка страна тужбом својом наводи: да је пресудом Сталног Избраног Суда Тргов. Коморе у Београду Бр. 202 од 12-1-34 год. осуђена да плати у овом спору туженој страни 17.000—дин. дуга са интересом и трошковима. Ову пресуду избраног суда тужилац побија са разлога из тач. 7 § 691 гр. п. п. јер се противи принудним правним прописима, а нарочито чл. 20 увод. зак. у н. гр. п. п^ Правни посао у овоме случају састојао се из куповине тепиха на отплату, па пошто је тужилачка страна у овоме спору — купац нетрговац, а према закључници посао је склопљен у Љубљани — то је предложио да се нападнута пресуда Сталног Избраног Суда Трг. Коморе поништи. 'Гужена страна у своме одговору навела је да се § 101 гр. п. п. на који се позива чл. 20 увод. зак. односи само на редовне судове I степена, а не и на избране судове, на које се односе §§ 672-695 гр. п. п. По оцени чињеничког стања Београдски Трговачки суд пресудом својом По-1033/36 усвојио је тужбени захтев и поништио пресуду Сталног Избраног Суда Трговачке Коморе у Београду пошто је нашао да према пропису чл. 20 увод. зак. у погледу тражбина из послова на отплату надлежност се према купцу, који има пребивалиште у нашој држави не може оснивати на прописма § 85 гр. п. п. (надлежност по месту испуњења уговора) и § 101 гр. п. п. (надлежност уговорена) сем у случају ако је посао за купца трговачки посао. Осем овога суд је нашао да се овим прописом забрањује свако уговарање месне надлежности у случају послова на отнлату, без обзира на то да ли се уговара надлежност кога стварно надлежаог редовног суда или надлежност кога избраног суда, с тим да је овај пропис чл. 20 увод. зак. принудног карактера и да се због тога не може мењати вољом странака. На ову пресуду изјавио је тужени призив побијајупи исту у целости са разлога што се у смислу чл. 20 увод. зак. не може уговорити код отплатних послова надлежност судова на основу §§ 85 и 101 гр. п. п. ван места ,боравка купца, али да не забрањује уговарања надлежности код ових послоза на основу § 672 гр. п. п. као шго је овде случај. Призивни суд пресудом својом Пл. бр. 1440/36 ценећи побијану пресуду и ове призивне наводе, нашао је: да је побијена пресуда на закону основана и да су неосновани призивни наводи, јер се по нахођењу Апелационог суда као што је правилно нашао и први суд, пропис чл. 20 увод. зак. односи како на редовне судове, тако и на све остале, јер када се пропис чл. 20 увод. зак. не би односио и на избране судове значило би да је њима дат већи значај и да им се поклања више вере, што не би било у духу са прописима по којима су одлуке избраних судова потчињене оцени реловних судова. Да је исто тако неосновано позивање призиваоца у овом случају на примену и важност прописа § 672 гр. п. п. који се односи само на састав суда, својство и број изабраних судија, а не и на надлежност у погледу на врсту послова. Са озих разлога призив није уважен а побијена пресуда потврђена. Противу овакве пресуде призивног суда тужени је уложио ревизију у главном са истих разлога као и у призиву, истичући повреде из тач. 2 и 4 § 597 гр. п.п. Касациони суд ценећи изнете ревизијске наводе, пресудом својом Рев. 417/37-1 од 29 марта 1937 год. неуважавајући ревизију туженика потврдио )& призивну пресуду наводећи: Туженик у својој ревизији истиче погрешну правну оцену призивног суда у томе, што је призивни суд погрешно нашао да се на спорни случај има применити чл. 20 увод. зак. у грађ. парн. пост. већ да се је исти имао расправити на основу чл. 42 увод. зак. у гр. п. п. пред избраним судом по прописима старог поступка, пошто је тужба предата избраном суду 20 децембра 1933 год. пре ступања на снагу новог грађанског поступка. Ценећи овај ревизијски навод Касациони суд налази да је исти неоснован » да не стоји погрешна правна оцена призивног суда са разлога: што је призивни суд правилно нашао да је одговор на тужбу предат 2 фебруара 1934 год. да примени чл. 20 увод. зак. у гр. п. п. у овом случају има места, јер се чл. 20 увод. зак. односи на спорове из послова на отплату ако посао у питању према купцу није трговачке природе, док се чл. 42 истог закона односи на случајеве судске над-