Бранич

ПРОТИВИЗВРШЕЊЕ

353

нији поверилац јавља сада као дужник а ранији дужник као поверилац. Отуда се за правну науку и за законодавство поставило питање, како да се овај новостворени однос реши, т. ј. на који начин и којим правним средством да се репарира учињена грешка одн. да се фактичко стање поврати у онај облик који је раније, пре проведеног извршења, имало, пошто је утврђено да баш то и такво фактичко стање одговара стању које је, на један апстрактан начин, изражено у нормама објективног правног поретка а које је било погрешно конкретизовано путем извршнога наслова на основу којег је дозвољено и проведено извршење. При томе тужба за повраћај недугованог (сопсНс^о зше саиза — § 902 срп. одн. § 1431 аустр. грађ. законика) јавља се као један начин, и то начин који је до скора сматран и као једини могући начин. Лице против кога је проведено извршење на основу једнога неправилног и непуноважног извршног наслова, могло је да против лица у чију је корист проведено такво извршење, подигне, у случају да му овај неће драговољно, и после, делимичне или у целини, констатоване неправилности и непуноважности извршнога наслова, да врати извршењем одузете ствари одн. вредност који се код овога без основе налазе, тужбу за неправедно обогаћење, па да онда на основу добивене пресуде покрене извршни поступак ради задовољења свога захтева. Тужба за повраћај недугованог сматрала се, како у теорији тако и у законодавствима, као једини начин за решење оваквога односа, а одлука, акт, исправа, којима се извршни наслов на основу кога је дозвољено и проведено извршење проглашује, у целини или делимице, неиравилним и непуноважним, могла је само да послужи као сигуран и потпун доказ о чињеници недугованог, т. ј. само да послужи за убрзање одлуке суда по тужби управљеној на провраћај недугованог. Међутим, придавање овако малог значаја одлуци, акту, исправи којима је известан извршни наслов проглашен, у целини или делимице, за неправилан и непуноважан, не може се ничим оправдати, утолико пре што они, како по начину њиховог издавања тако и по лицима која учествују у њиховом издавању, не пружају ништа мање објективних гаранција за исправност своје садржине него што то пружају сами извршни наслови. А њихова садржина, материјално, састоји се из захтева управљеног на успостављање извеснога стања које ће значити репарацију онога што је урађено по основу извршнога наслова који се овима мења одн, укида. Као такви, све ове одлуке, акти, исправе, претстављају садржински у сваком погледу извршне наслове, док се формално разликују од правих, номиналних извршних наслова, тако да се на основу њих може дозволити провођење извршења, и то извршења које ће имати за циљ репарацију ранијег извршења. А како се на овај начин не само врло много штеди у трошковима и омогућује овлашћеноме лицу, т. ј. ранијем извршенику, да у већој мери дође до непосредног задовољења, него врло често у опште омог ућује да ово лице дође до накнаде за проузроковане му неправилности (посебно тиме што лице у чију је корист проведено извршење на основу неправилног и непуноважног извршног нас-