Бранич

371

да стоје примедбе II! већа Кас. Суда од 5.VI 1936 г. Рев Бр. 770 а да противразлози Апелационог Суда не стоје, те је на основу § 16. тач. 4. зак. о устрој. Кас. Суда вратио Апел. С .уду предмет, да донесе нову пресуду. И Апелациони суд, донео је своју пресуду уШ свомвећу од 25 фебруара о. г. Бр. '2346 којом одобрава пресуду Окр. суда за град Београд а ао којој Ленка на основу реарезентаиије наслеђује свог оца са стрицем. * Предмет овог спора јасно и кратко је изложен, са резоновањима свих инстанција судова. Али после овога и ми треба да дамо и свој суд, како у погледу резоновања Апелационог суда, тако и Касационог, а поглавито Окруж. суда за град Београд. Ми, као неутрални, само смо посматрачи и сада меримо. Има већ педесет година, како се код судова у парницима водише истоветне битке: Да ли синовица по праву представљања — има права наслеђа са стрицем или не. У извесна времена, и у извесним околностима — доношене су одлуке код судова, а нарочито виших и највишег: „Синовица по праву представљања има права наслеђа на део свог умрлог оца*. „Синовица по праву представљања, —нема права на наслеђе са стрицем". Таквих контроверзних одлука код Касационог Суда а и нижих, у разним временима било је много. Правни часописи: Бранич, Правда, Правнички Лист, Архив, Збирке Одлука Кас. Суда износили су све те контроверзне одлуке. Услед тога настале су у животу зле и тешке последице. Једним одлукама виших судова, „синовице" су добиле наслеђа и постале имућне. Друге синовице у истоветним случајевима, услед разног мишљења виших Судова, изгубиле су наслеђа и постале још веће сиротице. Изашла је слика и мишљење јавно: „Судови или не раде право, или не знају. Вера се губила у Правду, јер за једног је било правде, а за другог не". Свему је томе крива незгодна стилизација — редакција §§ 396 — грађ. Законика: „Деца мушка умрлога и њихови мушки потомци" § 399: „Унучад мушка, без оца заоставша — при наследству представљају свог оца и добијају његов део " § 400: „Ако нема мушке деце, но само би женске деце било . . . "и т.д, Врло неспретан и незгодан израз: „деца мушка", „унучад мушка". Пок. Хаџић-Светић, преводилац и редактор Срп. Грађ. Зак., још 1844 године, незгодне је израз дао. Можда је била тенденција и његова и надлежних српских фактора да се тиме заштити целина и недељивост великих и јаких Шумадијских задруга. Хтело се, као и даљим прописима Грађ. законика што јаче осигурати задружно стање, име и традиција. Али су прилике и времена настали други. Градови су велики, многољудни, претежнији данас од села. По њима се све управља, суди и доносе нови закони. Наш веома јак професор грађ. права на Беогр. Универзитету Андра Ђорђевић дуже времена држао нам је, још пре 4—5 деценија предавања о наслеђу, а нарочито §§ 395, 396, 7, 399 и 400 гр. зак. и наглашавао: „рђава и погрешна редакција: „унучад мушка", „деца мушка..." „Јер, говораше нам — „многи ће од правника а доцније судија погрешно тумачити: „ унучад мушка" да то морају бити мушкарци, а неће разумети ово: да то могу бити и женска деца од оца, који је дедин, или свог оца син. Исто тако и израз: „деца мушка " — не треба буквално и погрешно разумевати. Јер деца мушка, од оца, као наследници могу бити или мушкарци или женске. Пок. Ђорђевић је ово веома научно и разгранато тумачио. Али, ипак једоцније било рђавих тумачења код судова, такодасе разно судило, те су било од једне или друге парничне стране незгодне слике и мишљења падале на судове. Ова данашња слика наведеног предмета износи одличан пример: Први суд дајг јако мишљење у пресуди. Други суд повија се погрешним тумачењем: „унучад мушка" деца мушка