Бранич

377

чини меницу неваљану по § 81 трг. зак., те је погрешио апелациони суд кад је одобрио пресуду првога суда. Исто тако погрешно је првостепени суд своју пресуду изрекао и према туженику М. јер се из акта бр. 8907/32 о траженом задржању осудног решења од извршења види да туж ник М. није ни тражио ово задржање, те је према њему осудно решење бр. 2428/32 постало извршно". Апелациони суд у Београду није усвојио примедбе Касационог суда, већ је у акту свом од 22 априла 1937 год. V. Бр. 1064 изнео своје противразлоге, који гласе: „За пуноважност менице као и сваке друге писмене исправе, потребна је изјава воље издаваочеве. Правило је да та изјава буде учињена својеручним потписом. У колико је у питању неписмено лице, закон предвиђа само стављање крста од његове стране а његова изјава воље доказује се у главном својеручним потписом лица које ј уз крст написало издаваочево име, а нарочито потписима двојице сведока § 80 тач. 5 трг. зак. Опште Је познато да у многим случајевима, па и код самих рочишта и при судским саслушањима, сам записничар стави крст и потпише дотично лице, а исто је тако познато да су у пракси чести случајеви да неписмени издавалац исправе само додирне руком перо, којим друго лицј ставља крст и потписује га, што стоји и у конкретном случају. Према изложеном Апелациони суд остаје при своме гледишту, да крст не мора бити стављен руком неписменог лица. Постоји наиме једна битна разлика између својеручног потписа писмених лица и крста неписмених. Потпис је сложен знак и толико је изразито индивидуалан да га је у већини случајева врло тешко фалсификовати. Према том он има двоструко значење: њиме је симболично изражена воља потписника, а истовремено служи као доказ о истоветности потписника услед тешкоће фалсификовања. Значај крста међутим је симбоЈ личан Он ни из далека није израз потписникове личности као што је својеручни потпис, а с друге стране врло се лако може фалсификовати, јер се не одликује неким нарочитим знацима, по којима би се могло распознати да ли је стављено од овог или оног лица. Законодавац прописује да потпис неписменог лица у виду крста мора бити оверен потписима двојице писмених сведока, и то како у меничном тако и у општ м грађанском праву, и то нарочито с тога да би се постигла што в ћа гаранција да би неписмени дужник знао на што се обавезује и дј та исправа буде доказ о обавези — али у томе што ће дужник ставити сам крст испред свога имена написаног од другога или што ће се прихватити за парницу нема неке битне разлике у осигурању доказа да се је туженик обавезао по тој исправи. При оваквом стању ствари, Апелациони суд остаје и даље на свом ранијем гледишту да је за пуноважност меничне обавезе неписменог лица меродавна његова изјава воље потврђена потписима сведока, а да је стављање крста чисто симболични поступак, који се може заменити и другим каквим симболом, нпр. додиривањем пера што је утврђено у конкретном случају". Кас циони суд у својој општој седници од 14 јуна 1937 год. Рев. Бр. 143, одбацио је примедбе првог грађанског већа а усвојио противразлоге Апелационог суда у Београду и пресуду истог суда од 7 новембра 1936 год. Р. Бр. 341 оснажио. Пропушшање извођења доказа од сшране првог суда није повреда прописа којим се регулише посшупак, већ машеријални »едосшатак; ше се проиушшене замерке од сшранака могу исшаћи и у аосшуаку по правним. лековима. (Закључак Касационог суда у Београду од 28 јануара 1937 год. Рек. 15). У правиој стварп тужиоца В. П. противу туженика Ф. П. због дуга, Срески суд за град Београд пресудом од 1 фебруара 1936 год. П. 7940/35 осудио је туженика на плаћање спорног дуга, са разлога: „На основу проведене расправе и оцене свих доказа и навода у см. § 368 гр. п. п. суд је нашао: Да је туженн на рочишту признао да је од тужиоца примио 5.000 дин. на зајам као и да ову суму није вратио па је у см. § 491 гр. п. п. осудио туженог на плаћање. Приговор туженог да се је тужилац горњег свога потраживања одрекао стим да наплати 50% старалачке награде по маси Др. Матановића као пуномоћника одређеног стараоца, туженог Фил. П. и предлог да се ова потраживања конпензирају, суд је одбио, — § 252 гр. п. п.—пошто налази да ова потраживања