Бранич

382

,Б Р А Н И Ч"

напада на одлуку о чињеницама, односно на вредност појединих доказа, што не може бити предмет ревизије од стране овог суда — §§ 368, 597 и 598 грпп. Међутим ревизиони навод о погрешној правној оцени спорне ствари § 597 тач. 4 грпп. — основан је. Наиме, погрешно су први и призивни суд узели да се одмор тужиоца у току самог рада. т. ј. између времена кад се тесто замеси и времена кад се тесто размеси, не може сматрати радним временом и да се то време чекања има сматрати одмором у смислу § 7 зак. о заштити радника. Овакво правно схватање не одговара самом закону о заштити радника. Да би се у смислу § 7 овог закона у току рада известан прекид рада сматрао одмором потребно је да је тај прекид било уговором било законом или обичајем предвиђен као одмор. Међутим овај прекид, који суд у конкретном случају сматра одмором, не претставља за радника одмор зато што радник, док чека да тесто стигне за размешивање не удаљује се из предузећа већ стално мора бдити над умешеним тестом и да га онда кад буде готово размеси и спреми за печење. Овде, дакле нема прекида у раду који се за радника у смислу закона (§ 11) може сматрати одмором. Према томе погрешно су први и призивни суд од радног времена тужиочевог одбијали ово одмарање радника које произилази из саме природе посла кад радник чека и врши само надзор над тестом. Зато је Касациони суд уважио ревизију тужиоца као основану. Али како у пресудама првог и призивног суда није изведено и утврђено стално колико је било радно време тужиочево и у колико је оно прелазило максимум редовног допуштеног радног времена и које се у смислу § 10 пом. закона има платити са најмање 50% више од редовног, то Касациони суд није могао одмах одлучити о тужбеном захтеву тужиочевом, већ је зато на основу § 604 ин фине грпп. укинуо пресуде првог и призивног суда и ствар упутио првоме суду на поновну расправу и одлуку". Несагласносл аризивног аредлога са аризивним разлозима не чини разлог за одбачај иризива ао § 565 шач. 2 и 3 гр а. а. (Закључак Касационог суда у Београду, Рек. 463 од 22 септембра 1937). Београдски Апелациони суд као призивни одбацио је нападнутим закључком Пл. 902/36 призив туженог Саве, налазећи да је у призиву „јасно истакнут призивни предлог да се пресуда Окружног суда укине у целости и да се тужиоци осуде да плате туженом све парничне трошкове. Међутим сви призивни разлози упућују и говоре о преиначењу пресуде, јер војују противу доказа, а није изнет разлог због чега да се пресуда укине, како је предлог стављен. Према томе, како призивни предлог није у сагласности са призивним разлозима, то се овај призив сходно § 565 тач. 2 и 3 гр. п. п. указује као недопуштен". Међутим по рекурсу туженика Касациони суд је укинуо нападнути закључак и ствар вратио на расправу о главној ствари, налазећи: „да је погрешно налажење да је призив тужене стране недопуштен по § 565 тач. 2 и 3 гр. п. п. зато што се призивни предлог о укинућу пресуде првога суда не слаже са разлозима који упућују и говоре само о преиначењу пресуде. Овакво образложење призивног суда не заснива се на правилном тумачењу § 565 тач. 3 гр. п. п. Наиме, по овом законском пропису о призиву се може одлучити без призивне расправе и он ће се одбацити по § 568 од II гр. п. п. само у том случају ако призивно писмено не садржи никакав предлог или нема одређеног предлога или ако ни призивни разлози изреком или упућивањем не утврђују у чему призивалац напада првостепену пресуду. Из овог прописа јасно излази да призивни суд има да узме у обзир саму садржину призива, и то у целом обиму а не само и одвојено призивни предлог, па да према тој садржини разлога утврди у чему призивалац напада пресуду првостепеног суда. Противуречност између призивног предлога и призивних разлога није основ за одбацивање призива без призивне расправе, јер то не предвиђа ни § 565 тач. 3 гр. п. п. Стога кад у конкретном случају призивалац у разлозима свога призивног писмена упућује на преиначење призивне пресуде нападајући како одлуку о доказима, тако и одлуку о тумачењу закона, онда из овога се јасно види да призивалац упућује на преиначење пресуде, те се тако има и разумети његов предлог, без обзира што је на крају призивног писмена ставио предлоге о укинућу пресуде — § 565 тач. 3 гр. п. п. Зато је Касациони суд уважио рекурс тужене стране, укинуо побијанв закључак и вратио ствар призивном суду да одлучи о призиву — § 620 у вези § 613 тач. 1 гр. п. н.". Иван Д. Пешковић, еекретар Касачионог суда у Беогрму. ј **