Бранич

412

„Б Р А Н И Ч*

теже кривично дело, које је немогуће увести у ред иступа. Лажно мерење по својој је природи превара, па је као преварни деликат нарочито инкриминисано у § 343 Крив. зак. Та инкриминација свакако је тежа од иступне. На овај начин ствара се забуна у примени два закона из које забуне може произаћи неутешна појава, да исту радњу управна власт у извесним случајевима као иступ кажњава, а у другим случајевима као преступ пријављује, 4) У § 123 поред осталог инкриминисано је излагање голог тела на начин који код других изазива стид, гнушање или негодовање. На крају се овај законски пропис завршава са одредбом: „предмети кривичног дела одузеће се". Кад је сувише јасно којим се предметима ово дело врши, онда се морамо запитати на који се начин такви предмети могу одузети, кад су вивисекције и насилне операције овакве врсте у кривичном законику као злочин кажњиве, а уосталом и немогуће. 5) По § 130 иако благом казном, али ипак кажњава се свако лице које се на јавном месту нађе пијано у стању неурачунљивости. Овај пропис као и санкција да се таквом лицу забрани посећивање крчми био би потпуно оправдан, али шта да се ради с општим прописима из § 14 истог пројекта који претставља дословни пренос § 22 Крив. зак. Неурачунљивост искључује кривичну одговорност, а овде се међутим неурачунљивост сматра као сопдШо зше ^иа поп те исте одговорности. 6) По § 141 кажњава се радња физичког насртаја на друго лице, „али без намере да га увреди или повреди". Увреду је могуће нанети како речју тако и делом. Кад једно лице на друго насрне, или га ћуши, онда је ту радња увреде путем физичког дела извршена, те овај пропис значи непотребно одступање од природе самог дела увреде, која је преступ а не иступ, а као такво предвиђено у § 297 Крив. зак. Са овим прописом унета је само забуна и створена могућностда се према потреби примењују строжији § 297 К. з. или блажији § 141 зак. о иступима. Ова забуна није ништа ново, већ преношење једне старе грешке из § 357 Казненог законика, за чију је исправку време од 80 година заиста било довољно. 7) Иступи противу имовине, као што су иступне крађе и преваре претстављају најнечаснија дела из читавог закона о иступима. Па ипак по § 146 пројекта таква дела се казне само онда, кад су извршена умишљајно, а не нехатно. Заиста, тако је све речено и код ових деликата као преступа, те у томе на први поглед нема нелогичности. Али кад се код најнечаснијих иступа тако логично резонује и нехат некажњив остаје, зашто се нехат кажњава код најчаснијих иступа, из политичког домена, који уствари не би смели ни бити убројени у кривична дела. Где је овде заједничко мерило и градација санкција према самом делу? 8) По § 149 нројеката кажњиво је примање ствари у чије се сумњиво порекло могло посумњати. Међутим, све ово је било излишно, јер ми имамо чувени § 333 Крив. зак., који прикривања и јатаковања кажњава као преступ, а у тежим случајевима чак и као злочин. Откуда се сада овај тешки злочин из Кривичног законика, преноси у Закон о иступима, кад је ван сваке сумње, да