Бранич

418

„Б Р А Н И Ч"

Ко је мислио да је сличном безакоњу учињен крај томе ће разочарење донети § 37 Закона о иступима са својом установом „протеривање у извесном месту". Како протеривања у извесно место могу бити многобројна, а за многе се исто место може као згодно пронаћи, онда смо ми у овом пропису добили не само установу конфинирања или интернирања, већ чак и атар за кокцентрационе логоре. Шта значи двогодишње протеривање у извесно место то је излишно објашњавати. Ако заборавимо на све разлоге политичке природе, а задржимо се само на правном разлогу, онда ћемо ту тек наићи на немогућност схватања оваквог прописа, или измирења иступног пројекта са већ постојећим кривичним закоником. Свако зна да су санкције теже што је дело по правни поредак опасније и одговорност већа. Ипак, закон о заштити државе, који је далеко од благости и сам кривични законик, овакву опасност за све грађане, нису предвидели ни за најтежа политичка или кривична дела. По којој логици противно може бити поступљено код најмањих кривичних дела, кад иа сили остаје основни постулат, да је одговорност већа у колико је кривица тежа. Који правник света може да у истој држави правда овакву санкцију за иступе кад њу кривични закон није увео чак ни за злочине, а камо ли за преступе? Покушај правдања значио бв пертурбацију савременог права и проглашавање иступа за најопаснија кривична дела. Поред ове правне немогућности наилазимо одмах на другу, исто тако необичну. Подела између главних и споредних казни указује на чињеницу да главну санкцију увек садржи главна, а не споредна казна. Према томе главна казна мора увек бити тежа од споредне. Кад је за иступ могућа главна казна од 30 дана затвора и конфинирања у нежељеном месту од равно 730 дана — онда није тешко пронаћи, да је споредна казна за 24 пута тежа од главне — а овакву немогућност бадава ћемо и где другде тражити ван нашег иступног пројекта. Да би опасност од ове „споредне" санкције била већа, а могућност примене обимнија, недостаје одредба по којој би се ова тешка санкција могла применити само код дела, где је то у закону изрично предвиђено. Међутим заштитни надзор, који слободу једва ограничава и забрана посећивања крчме за пијанице, не могу се изрећи сем само код иступа где је то закон нарочито нагласио. Шта више наш Казнени законик, стар близу 80 година, из времена кад није било довољно писмених људи ни за полициски апарат, био је далеко лабералнији и далеко обазривији. Тај стародревни закон протеривање је ограничио само на скитнице и беспосличаре. Прве је управна власт могла протерати искључиво у њихово место рођења, (§ 342) а друге у оно место где му она сама нађе запослење (§ 342а). По § 320 старог закона рок протеривања трајао је највише годину дана, а протеривање се могло изрећи само у случајевима где је то закон изрично казао. Разлика између два закона довољно је јасна, кад се са једне стране у обзир узму ове старе, али хумане одредбе, а с друге стране