Бранич

420

„Б Р-АНИ Ч"

је највећи злочин који може извршити грађанин према својој отаџбини. Значи да инкриминисањем нехата код једног оваквог иступног дела, законодавац злочин свргава са свог пиједестала претпоегавља му обичан иступ разговора са странцима. Стављање националних организаци ја на равну ногу са државом, преставља даљу нелогичност ових прописа, јер се са државом, сем њеног врховног шефа, никада ни у једној људској епохи нико није могао идентификовати. Овакав пропис могао би се разумети у ауторитативним државама, где су разне балиле и јуришни батаљони видни носиоци државног ауторитета. У другим државама то није случај, а код нас се претендује на постепено одомаћивање демократских, а не фашистичких установа. Поред тога, закон уопште не прецизира које су то националне оргаиизације тако велике и свете, да им се мора дати иста заштита која и држави, кад је у питању њен опстанак, и то не само организацијама, већ и њиховим члановима. Зар се приликом примене овог закона под кров таквих организација, поред народне одбране, Удружења ратних инвалида, националних синдиката и осталог, не могу подвести и саме владајуће партије, које по својим дефиницијама и одобреним статутима, без изузетка претстављају националне организације пар екселанс. Кад је и о раду и о члановима таквих организација забрањено без овлашћења са странцима разговарати, између којих се не може лако знати, ко је поузданик а ко не, онда је и на њих распрострг известан имунитет који у републиканским државама не уживају ни претседници република. Она два прописа, најзад, у иступе преводе одредбе о издајству, које су већ унете у кривични законик и којима је само ту место. 2) Сад долазимо до чувених §§ 66 и 71 који су распоређени у два самосгална одељка, иако би морали стајати непосредно један иза другог. Ту се на павом месту инкриминише измишљање лажних гласова који би подривали народно јединство или слогу између племена и народности, као и свако исмевање или омаловажење јединства племена, народности или чланова појединог племена. Према томе у овом пропису садржане су многе одредбе из чл. 3, 4, 5 и 6 Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави или § 165 Крив. законика, а то све нити је потребно нити је логично, кад се строжији закон овим блажијим ипак не дерогира. О истој материји у истој држави не могу истовемено постојати два закона, од којих један исту радњу оглашава за злочин, а други за иступ. У колико лажни гласови и омаловажавање нису такве природе, коју је обухватио Закон о заштити јавне безбедности, онда се ради о нехатним делима, управо безазленим причама, које као нехатна дела не кажњава ни сам Закон о заштити државе. Кад овде тај закон нехат не инкриминише откуда га може инкриминисати Закон о иступима, пошто је неоспорно да је за криминалистику нехат код злочина далеко важнији него нехат код иступа, а да су чак и злочини ретки код којих се нехат кажњава. Појам слоге између племена и народности, сувише је растегљив. Ми стално вапијемо да се код нас са политичких пи-