Бранич

СУДСКА ПРАКСА

539

тужени оолобођен оптужбе налазећи да у изложеној радњи не стоји представљена дисциплинска кривица и то са ових разлога: По § 30. ст. I Закона о адвокатима, адвокат је овлашћен да задржи папире од вредности, које је поводом заступања примио за своју странку, као и готов новац, који је такође примљен за странку и то до износа, потребна за покриће његове награде и трошкова, но при том је дужан да се са својом странком обрачуна без одлагања. Ово обрачунавање са странком у погледу припадајуће му награде за заступање, адвокат, према § 29. поменутог закона. може извршити или директном тужбом суду, којом ће тражити наплату награде и трошкова или претходним тражењем код суда, да му се та награда и трошкови одмере. Најзад, по последњем ставу овог законског прописа, адвокат и странка могу се обратити одбору Адзокатске Коморе да спор о тражбини адвоката мирним путем реши, У смислу § 30. ст. 111 истог закона адвокат је, на захтев странке, дужан положити кодсуда готовину и папире од вредности, над којима хоће да врши право задржања. У таквом случају адвокат је дужан да у року од четрнаест дана тражи одмеравање награде и трошкова по § 29. поиенутог закона или да у том року тражи наплату тужбом. Из овога излази, да је адвокат дужан положити готовину и остало код суда само онда, кад између њега и странке нема погодбе о награди и трошковима. Ово се нарочито види из тога, што је адвокат после депоновања код суда готовине и папира од вредности, дужан да тражи или одмеравање награде или да преда суду тужбу за наплату, све у озназеном року од четрнаест дана. Одмеравање пак награде може бити само тамо, где о њој нема погодбе између странке и адвоката. У прилог оваквог тумачења ст. 111 § 30. Закона о адвокатима је и одредба 1 става истог законског прописа, у коме се наређује да адвокат, вршећи право задржања, има одмах да се обрачуна са странком у погледу награде и трошкова, било одмеравањем исте, било тужбом суду у смислу § 29. Закона о адвокатима. Како се пак из образложења пресуде Окружног суда за град Београд од 31-Х.1936 год. донете по спору приватног тужиоца В. Р. противу оптуженог М. Ђ. адвоката из Београда, због дуга, као и пресуде Београдског Апелационог суда од 8-11-1937 г., коју је оптужени на данашњој расправи показао на увиђај, види да је између тужиоца и оптуженог псотојао споразум — погодба о висини хонорара за заступање тужиоца, то је дисциплинско веће Адвокатске коморе погрешно нашло, да у радњи оптуженог, што означену суму, коју је примио за свога властодавца, није, по ноднетој пријави Адвокатској комори, депоновао код суда — стоји дело из § 50. у вези са §§ 21. и 30. Законз о адвокатима, чиме је повређен материјални закон—§ 337. тач. 1-а Зак. о суд. крив. пост. Пресуда Адвокатског дисциплинског већа код Касационог суда у Београду од 10-1Х-1937 г. Дисц. Бр. 2/37. II. У шоме, што је адвокаш, као аарнична странка у саору, застуаајући своје личне интересе, аослао суду неблаговремене и недовољно таксиране жалбе, не сшоји дисциалинска кривица из § 50. у вези § 21. Закона о адвокатима. Дисциплинско веће Адвокатске коморе нашло је, да у радњи оптуженог адвокатског приправника М. Р. што је по спору Ј. К. противу књижаре Р. и Ћ. упућивао трговачком суду у Београду две недовољно таксиране жалбе на решење истог суда од 12. јуна и 16. августа 1936 г. и две неблаговремене жалбе, односно допуне жалби, те на тај начин одуговлачио поступак и шиканирао противника,—стоји дисциплински преступ из § 50. у вези § 55. Закона о адвокатима, јер је такво тумачење на штету части и угледа адвокатског сталежа,—па му је за ову кривицу изрекао казну продужења приправничке вежбе за време од шест месеци. Разлози за овакву пресуду су следећи: Окривљеном М. Р. било је познато и јасно, да се на овај начин изиграва закон, јер је знао да се мора платити такса на жалбу, прописана по закону а познато му је било и колику таксу тоеба платити и ставити на жалби. Такође му је било познато, да се неблаговремене допуне жалбе морају одбацити али он је све то починио у циљу да што више одуговлачи поступак и на тај начин шиканира противника. Правна средства дата су странкама за заштиту противу неправилних одлука нижих судова а никако ради одуговлачења поступка и шиканирања противника извртањем и изигравањем закона, јер то ни једном грађанину није допуштено — § 8. грађ. зак. У толико мање овакве поступке сме да чини