Бранич

544

„Б Р А Н И Ч*

„Тужилац у својој тужби као и на рочиштима претставио је да су му тужеии бесправно узели део имања описан у диспозитиву ове пресуде, а да је он тужилац спорно имање купио од Б. Н. кројача из Врњаца и да му је за исто имање издао и тапију потврђену код Крушевачког Прв. суда Бр. 17693 од 1-1У-1929 год. из које се види да је спорно земљиште искључиво службеност његова-тужиочева. За доказ овога позвао се на сведоке и раније сопственике спорног имања. Тужени су преко свога заступника изјавили, да су тужбени наводи недоказани, јер поднетом тапијом нијесе могло утврдити на дан увиђаја судског да је и ово спорно имање тапијом обухваћено, као и да оно служи само тужиоцу. Испитом сведока утврђено је да је спорни пут службени колски пут за сва имања, која доводе своје право од ранијих продаваца Раденковића. Изведени су докази које су странке предложиле на записницима од 18 августа 1934 год., 26 августа 1934 год. и 1 фебруара 1935 године. На основу проведених доказа утврђује се, да тужиочева тапија спорно имање не обухваћа и да је спорно имање од стране власника Раденковића у тој величини остављено да служи као пут пзтоњим купцима појединих парцела. Према овоме суд налази, да тужилачка страна ни са чим није утврдила право својине на спорном имању, јер поравнање закључено код општинског суда између Т. Р. и Б. М. ранијег власника није доказ о чему гласи према туженима јер они при саставу нису учестовали. Услед овога суд тужбени захтев није ни удовољио". По призиву тужиоца, Окружни суд у Крушевцу пресудом од 14 фебруара 1936 год, Пл. 79 преиначиоје пресуду среског суда и тужиоцу признао право својине на спорном имању, са разлога: „Тужилац тужбом тражи својину спорног имања, а тужена страна му не оспорава својину истог, већ на против изјављује да она не полаже право својине на истом, већ само има право службености — прелаза преко спорног имања. Према томе суд сматра да је прећутним признањем тужене стране утврђен навод тужиочев о томе да је спорно имање његова својина § 363 г. с. п. ово у толико пре што се из белешке-поравнања закљученог у суду општине Врњачке 13 јуиа 1925 год. између Т. Р. и Б. М. види, да је спорно имање Т. уступио Б. а из изказа Б. М. као сведока на записнику од 18-УШ-1934 год. видп да је Б. исто уступио тужиоцу да се имање описано у овој белешци односи на спорно имање утврђено вештачењем на заптснику од 22 децембра 1935 год. Сем тога из тапије Бр. 17693|29 коју је тужиоц поднео види се, да се његов кућни плац у В. Бањи граничи са јужне стране до службеног пута Т. Б., који је доцније у 1925 години исти продао Б. М. а овај тужиоцу, према свему овоме суд сматра за доказано да је спорно имање описано у диспозитиву пресуде својина тужиочева, па је стога на основу §§ 225, 226 и 211 г. з. и § 591 г. п. п. донео пресуду како је у диспозитиву наведено, сматрајући да је првостепени суд погрешио што се упуштао у оцену питања да ли туженици на спорном имању имају права службености или не, кад туженици у смислу § 94 г, п. п. нису поднели противтужбу на спорном имању, а ни тужбом није тражено да се и питање службености расправи. Тражење тужилачке стране на записнику од 22 децембра 1935 год. да се пресудом и питање службености расправи неумесно је, јер је истакнуто тек пред призивним судом, а овакви захтеви не могу се истицати у призивном поступку — § 577 посл. одељ. г. п. п. Навод тужене стране да је спорно имање сеоски пут и констатација у тапији Бр. 22416|29 коју је тужена страна поднела, да се имање тужених граничи са северне стране до сеоског пута, без вредности је пошто се тај пут не налази у списку општинских путева Врњачке Бање који је тужилачка страна поднела, а сем тога тај исти пут у тапији тужиочевој наведен је као службени пут Т. РВештачење на записнику од 26-УШ-1934 год. без вредности је јер тужилац није ни тврдио да тапија Бр. 17693|29 покрива спорно имање. Остали докази поднети од странака у овом спору односе се на питање службености које по нахођењу суда не може бити предмет овог спора". По ревизији туженика, Касациони суд у Београду закључком од 17 фебруара 1937 год. Рев. 1265/36 укинуо је пресуду Окружног суда, са разлога: „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. п. п. поводом ревизије туженика, Касациони суд је нашао: да је призивни суд погрешио када је у образложењу своје пресуде нашао да се не може упуштати у оцену питања, да ли туженик има права службености на спорном имању и да се овај захтев може истицати само противтужбом из § 94 гр. п. п. Ово са разлога, што је истицање