Бранич

СУДСКА ПРАКСА

545

права службености материјално правна ексцепција, а терет службености према наводу тужене стране лежи на имању, на коме тужба истиче право својине. С тога је прнзивни суд о овој ексцепцији имао да донесе своју одлуку, пошто су туженици право службености као приговор истицали још пред првостепеним судом. Па како је пресудом призивног суда пропуштено да се да оцена и о истакнутом питању службености, то је пресуда призивног суда са битним недостацима, због чега је овај суд није могао правилно оценити, а што чини разлог ништавости из тач. а § 571 гр. п. п. у в. § 597 тач. 4 гр. п. п.. с тога ју је Касациони суд као ништавну и укинуо". После одржаног ирвог рочишта и уиуштања туженика у расирављање ио главној ствари, ириговор о ненадлежности може се узети у обзир само аод иретиоставком из § 335 сш. II гр. и. п. (Закључак Касационог суда у Београду од 11 марта 1937 год. Рек. 121136). У правној ствари тужиоца О. Банкар. Југосл. друштва противу А. Ђ. због дуга, Срески суд за град Београд закључком од 15 маја 1936 год. П. 1895/35 одлучио је да је за расправу спора надлежан са разлзга: „Тужена страна истакла је приговор ненадлежности овога суда наводећи да је по писмену о јемству од 6-11-1934 год. тужиочево тражење веће од 12.000 дин. па да је према томе, обзиром на § 50 II од. гр. п. п. овај суд ненадлежан за расправу ове парнице. Упуштајући се у расправу овога питања, као претходног на основу § 334 гр. п. п. Суд налази, да се пропис § 50 г. п. п. II од. на овај случај не може применити са разлога што је обавеза тужене стране, по јемственом писмену од 6-1-1934 год. доспевала у роковима и ратама. Тужилац је по овој обавези био овлашћен да по истеку рока за исплату рата утужи неисплаћени део, јер би иначе био у немогућности да своје право тужбама остварује. По схватању тужене стране тужилан не би имао могућности да поднесе тужбу све док обавеза не би користила измене надлежности окруж. суда што је противно природи дате обавезе и логици. Са изложеног суд налази да је за расправу овога спора надлежан". По рекурсу туженика, Окружни суд за град Београд закључком од 21 октобра 1936 год. Пл. 790 преиначио је закључак среског суда и тужбу одбацио као ненадлежном суду поднету са разлога: „Да је погрешно налажење Среског суда за град Београд, да је у конкретном случају за овај спор надлежан Срески суд. Пропис § 50 од II гр. п. п. за опредељење надлежности суда, поред осталог предвиђа „тражили се само део неке главнице меродаван је укупан износ још не измирене главнице" — па како се из списа види да укупан износ неизмирене главнице по спору износи преко 12.000 дин. то у см. § 50 од. II у в. § 44 гр. п. п. за расправљање овога спора није надлежан Срески суд, пошто се надлежност опредељује према укупном износу неизмирене тражбине". По рекурсу тужиоца, Касациони суд у Београду закључком од 11 марта 1937 год. Рек. 121136 преиначио је закључак Окружног суда и изрекао да је за расправу овог спора надлежан Срески суд за град Београд са разлога: . По § 537 гр. п. п. после одржаног првог рочишта у смислу § 334 гр. п. п. или ако оно није било одређено, пошто се туженик упустио у расправљање по главној ствари, може се приговор ненадлежности узети у обзир само под претпоставком из § 335 ст. II гр. п. п. У овом случају из списа се види, да је по овом предмету одржано прво рочиште у смислу § 334 гр. п. п. на дан 22 септембра 1934 год, на коме туженпк није истакао приговор ненадлежности, те би се стога у смислу наведених зак. прописа његов прмговор ненадлежности доцније истакнут, могао узети у обзир само у колико постоји претпоставка из § 335 од. II гр. п. п. Ценећи питање о томе, да ли у конкретном случају постоји претпоставка из II од. § 335 гр. п. п. Касациони суд налази, да овде није у питању ненадлежност суда која се не може отклонити споразумом странака у смислу § 101 грађ. п. п„ јер туженик истиче да би за расправу овога предмета био надлежан окружни суд с обзиром на вредност спорног предмета односно још неизмирене главнице, чији се део тужбом тражи, према чему не би била у питању искључива надлежност окружног суда у смислу § 46 гр. п. п., те стога не постоји претпоставка из § 335 од. II гр. п. п., па се ни приговор ненадлежности истакнут од туженика после првог рочишта не може узети у обзир, већ за расправу овога спора остаје надлежан срески суд" -