Бранич

570

,Б Р А Н И Ч*

намећући јој поред смртне казне још много страшнији страх од казне. Живети у очекивању дана, када ће уже или секира учинити своје, то је једно мучење које превазилази сваку смртну казну. Уклањамо овде одмах сваки неспоразум: није ово речено из сажаљења за кривца. Убица треба без милости и обзира да искуси најтежу казну, али можда другу, а не ону, која није без моралне опасности и за све оне, који је изричу. Херман Бар је можда без претеривања констатовао, да ни један од оних, који изричу и спроводе смртну пресуду, не узима на себе одговорност: поротници се позивају на правну поуку суда, судија на закон, џелат на наредбу својих претпостављених и тако могу сви мирно да спавају. И Бар захтева, да судија који изрекне смртну казну, исту мора својеручно да изврши. Захтев такве етичке висине, који се мора резервисати за доцнија времена. Само што тада. вероватно, неће више постојати смртна казна. Можда и зато, што се неће више нико наћи, да ту казну изврши, како је то рекао Толстој у свом последњем напису пред саму смрт. Страшна је помисао, да још има много људи, који су спремни да у виду позива и са најодвратнијим смртним оруђем друге убијају, и под заштитом државне силе, власти и закона без препрека и опасности проживљују своје сопствене садистичке инстикте. Ранија столећа сигурно да су добро знала, зашто су џелате уврстале у „бешчасне". Наравно то их није спречавало, да од џелата и њихових помагача учине најширу употребу и да уживају у призору умирања на точку, черечења на четири дела, набијању на колац и закопавању живих. Казна као поправка не долази код смртне казне у обзир. Она не застрашује. То знају најбоље статистичари, јер после сваког погубљења умножавају се убиства, а у земљама где нема вешања, ни гиљотине, ти су насртаји на живот ближњега (изузев можда убиства у афекту) много ређи и често годинама потпуно ишчезавају. Казна је заведена као одмазда и заштита људског друштва. Сваки злочинац треба да се учини нешкодљивим и не сме да се пусти више у друштво. Али да ли се то постиже смртном казном? Свакако не. Јер, ако је до одмазде, доживотна робија без помиловања преставља за злочинца у безнадежном очајању много страшнију казну него одузимање живота. Старање за укидање смртне казне — како то наглашава др. Стрикер — треба да буде једна света борба. Јер смртна казна је један варварски чин недостојан људског створења, која буди најпримитивније инстинкте и која никада није спречила ни један злочин, нити претставља какво испаштање — јер испаштати се може само у животу — и некорисна је, јер она не може да васкрсне жртву и да поправи зло према њој. Доказано је, да је огроман број судских убистава откривен тек доцнијим