Бранич

СУДСКА ПРАКСА

к. с. п., па је нападнуто решеље правилно и на закону основано, услед чега је жалбу приватног учесника ваљало у смислу § 331. од. 3. к. с. п. као неосновану одбацити.

Израз „неасправносш у раду" није знатна аовреда часши на основу кога служоопримац може без ошказа исшуаиши из службе. — (Одлука опште седнице Касационог суда у Београду од 9. новембра 1937. год. Рев. 302). Тужилац А. Т. у својој тужби и на рочиштима преко свога пуномоћника навео је: да је од 1/Х-1928 год. до 13/УШ-1932 год. био запослен код тужене фирме као директор рудника са месечним принадлежностима од 7600 дин. плате, 1200 дин. додатка и 1 тону угља. Међутим, тужена фирма му је на дан 13/УШ1932 год. изразила неповерење у исправност његовог рада, услед чега био је принуђен да саобразно § 332. од. II Закона о радњама раскине службени однос и напусти посао, али се том приликом споразумео са туженим да посао напусти за месец дана, како би туженом дао могућности да у пуној слободи прегледа његов рад, па да после тога рока уреде односе из службеног односа. Писмом својим од 14/1Х-1932. год. обратио се туженој фирми ради уређења службеног односа, али она на то писмо није ни одговорила, те је тако одбила да поступи по споразуму. Због тога је тужена фирма дужна да му по § 332. Зак. о р. исплати све принадлежности до 1. октобра 1932. год, Тражио је да се тужена страна осуди на плаћање спорног дуга, а за доказ својих навода понудио је туженој фирми главну заклетву. Тужена фирма у свом одговору навела је: да је тужилац заиста у означено време у њиховом руднику био запослен као директор; да је тужилац заиста. по раскиду службеног односа, упутио писмо од 34/1Х-1932. год., али да на то писмо није одговорено због тога што је тужилац без овлашћења и споразума напустио посао. Не признаје да је са тужиоцем имала споразум о напуштању службе. Па како је тужилац сам напустио службу чиме је једнострано раскинуо и уговор о служби због чега нема ни места понућеној заклетви. Прима заклетву на околност: „да је тужилац раскинуо службенички однос и напустио своју службу, без споразума и договора са туженим 13/УШ-1932. год. и својим писмом од истог дана дао је оставку напустивши дужност сам без саизвољења туженог". Према овоме тужилац нема право да се користи § 332 од. II зак. о рад, На рочишту преко свог пуномоћника, тужена страна признала је да је заиста 13. августа 1932. год. изјавила тужиоцу да са његовим радом није задовољна тј. изјавила му „неаовгрење." Али ово изјављено неповерење није дало ту.жиоцу празо да напусти службу. Тражила је да се тужилац одбије од тужбеног захтева. Окружнни суд за град Београд пресудом од 29. априла 1936. год. По 1044|34. досудио је туженој страни заклетву, са разлога: „Тужбом се тражи 15.000 диаара на име плате за време отказног рока од 141X1-1933. год. до наплате, — §§ 602. и 823. г. з. и 2000 динара на име париичних трошкова — 800. г. з. и § 98. г. с. п. Ценећи претходно истакнуто питање застарелости суд је нашао: Признањем туженог утарђује се да је тужилац био запослен као директор и да према томе спада у више спомоћно особље, — § 180. г. с. п. По § 324. од. I 3. о р. за трговачко и више спомоћно особље важе одредбе главе IV. 3. о р. а остале одредбе 3. о р. примењиваће се на то особље само у толико у колико нису у противности са прописима из IV главе. Међу прописима из IV главе 3. о.р. налази се и § 330. према коме потраживања из службеног односа на плату и накнаду издатака као и повраћаја предујмова застаревају за три године. Како је у конкретном случају службени однос прекинут 13. августа 1932. год. а тужба подигнута 15. новембра 1933. год. и то потраживање није застарело. Прелазећи на оцену питања главне ствари, суд је нашао: Тужени признаје да је тужилац био запослен као директор од 1. октобра 1928. год. до 13. августа 1932. год. са месечним принадлежностима: 7.600 дин. на име плате, 1.200 дин. на име додатка за стан и једне тоне угља у вредности 500 дин. као и да је тужилац по раскиду службеничког односа упутио 14-/1X^1933. год. једно писмо али му тужени на исто није одговорио—§ 180. г. с. п. Међутим, спорно је питање, да ли је отказ извршен у см. § 332. од. II 3. о р. Тужилац тврди да је тужени 13.|^Ш-1932. год. изразио неповерење у исправност његовог рада, као и да су се тада споразумели: да тужилац напусти посао како ба туженом дао могућности, да у пуној слободи прегледа његов рад, па да после рока