Бранич

СУДСКА ПРАКСА

свдржи за тужиоца увредљиве елементе по томе, што је тужилац био код туженог у својству директора Ресавских рудника, дакле у послу од повереша како у погледу стручних тако и у погледу моралних квалификација, те на основу тога закључује, да је тужилац имао право да поступи по § 238. тач. 5. зак. о радњама тј. да без отказа напусти посао. Касациони суд налази да је Апелациони суд погрешно схватио и протумачио значај израза „неисправност" у раду у вези са применом § 238. тач. 5. зак. о рад. По овом пропису као важан разлог због кога службопримац може без отказа иступити из службе сматра се ако се службодавац противу службопримца огреши знашном повредом части. Ценећи наведени израз објективно без обзира на субјект^вна схватања и објашњења парничара, Касациоки суд налази да наведене речи у конкретном случају не претстављају знатну повреду части, те да би се могла оправдати примена наведеног законског прописа. При овој оцени Касациони суд је узео у обзир да је тужени у односу према тужиоцу претпостављени старешина и да је у том својству изјавио неповерење на наведени начин не употребљавајући при том непристојне изразе. Сем тога, нису утврђене ни друге околности које би упућивале на могућност, да је тужени ишао на то да омаловажава, потцени стручне и моралне квалитете тужиоца, те се по нахођењу Касационог суда има узети да је наведеним речима тужени као старешика у интересу службе изразио само своје незадовољство са радњом тужиоца. Према томе, изјава туженог ни по форми, ни по околностима под којима је извршена не може се сматрати као знатна повреда части у см. § 238. т. 5. зак. о радњама. Са изложених разлога погрешно је Апелациони суд нашао, да је тужилац имао право да напусти посао без отказа, и да је околност, да ли је тужилац напустио посао без претходног споразума са туженим или не, постала беспредметна за расправу овога спора. Стога је потребно да Апелациони суд с обзиром на напред учињене констатације а у духу примсдаба овога суда Рев. 302. од ЗО.јХ 1936. год. узме у оцену, да ли је и која околност од решавајуће важности за расправу овог спора §§ 262. и 282. г. с. п. па потом своју одлуку донесе". Апелациони суд није усвојио горње примедбе Касационог суда већ је у акту свом од 17. августа 1937, год. Р. Бр. 1788. дао следеће противразлоге: „У овом спору, коме је основ накнада услед отказа, Апелациони суд је, задовољавајући тужбени захтев, стао на гледиште, да је тужилац имао право да поступи по § 238. т. 5. зак. о радњама и одмах по отказу посао напусти, јер је тужени Б. Ј., отказујући тужиоцу због неисправности у раду, изразио своје неповерење и учинио напад на његову част. Заступајући овако гледиште, Апелациони суд налази, да је немогуће друкчије протумачити и схватити значвј израза „неисправност" у раду до тако да изражено неповерење од страве послодавца — овде туженога Ј. има увредљивих елемената за тужиоца Т. У прилог оваквог тумачења иде и чињеница, што је тужилац Т. био код туженога у својству директора Дирек. Ресавских рудника и као такав обављао је послове пуног поверења, како у погледу стручних тако и погледу моралних квалификација, па је очигледно да је поступком туженога и изнетим разлогом за отказ изражено непсверење тужиоцу и повређена тужиочева част, што му је и дало право да посао напусти. Према томе, Апелациони суд и не може прихватити тумачење наведеног израза од стране одељења Касационог суда тако, као да у овом случају употребљени израз неисправност не претставља знатну повреду части, да би имало места примени прописа § 238. т. 5. зак. о радњама. Ово стога, што Апелациони суд сматра, да се учињени отказ услед „неисправности" не може узети само као незадовољство са радом тужиочевим учињено од стране туженога као старешине у интересу службе, како то одељење Касационог суда објашњзва, будући да по нахођењу овога суда, с обзиром на тежину израза неисправносш јасно излази, да је тужени ишао на то, да потцени не само стручве већ и моралне квалитете тужиочеве, што је овоме и дало право да се користи прописом § 238. т. 5. зак. о радњама. Одлуком Опште седнице Касациоиог суда у Бесграду од 9. новембра 1937. год, Рев. 302., одбачени су противразлози Апелационог суда, а усвојене примедбе поменутог већа, Јован Д. Смиљанић, секретар Касационог суда у Београду.