Бранич

112

„Б Р А Н И Ч-

же прихватити или наредити извођење доказа, па и оних који дозвољавају примену слободног судијског уверења. Код првог и другог случаја: да поступак није покренут или да је покренут ли да није пала пресуда или да је и пала али да још није правноснажна, парнични суд може наредити поступак у смислу § 255 грађ. пар. пост. — прекид парнице до свршетка кривичног поступка. Од исхода кривичног поступка у предњем случају зависи, хоће ли правоснажна. пресуда по истом остати ван домашаја норме § 264 —ослобођавајућа пресуда — или ће се на њу као осуђујућу применити прописи исте норме. У погледу доказа о кривичном делу и о урачунљивости лица као извршиоца правноснажна осуђујућа пресуда кривичног суда потпун је и једини доказ за парнични суд. Таквом пресудом парнични суд је везан у колико се иста односи на доказ и урачунљивост конкретног кривичног дела, и он не сме дозволити, да се иста као потпун доказ у реченом смислу побија другим доказним средствима, нити је може и сме ставити у зависност од свог слободног уверења, већ је дужан, да је као истину у том смислу примени у грађанском спору и да за њу надовеже последице грађанске одговорности. Ово стога, што код норме: „да је суд везан за садржину правноснажне осуђујуће пресуде казненог суда, у колико се та пресуда односи на доказ и урачунљивост дотичног кривичног дела", — ако се тога суд не би држао, повредом закона дошао би у положај противан његовој функцији, а примењено слободно уверење у том случају претстављало би несумњиво акт судијске самовоље, за коју би се надовезала не само грађанска, већ и евентуална кривична одговорност. Б) Јавне исправе — домаће и стране и приватне исправе § 388 —390 и 392 грађ, пар. пост. И исправама је процесно право прецизирало доказну снагу. Тако, за јавне, домаће исправе § 388 парничног поступка нормира: да оне „доказују оно што власт или особа јавног поверења у њима службено наређује или посведочава". Страним јавним исправама закон признаје исту доказну снагу као и домаћим, али само уз услове реципроцитета и прописне овере § 389 ст. II пар. пост. § 390 поступка: „Приватне исправе, ако их је потписао издавалац или ако је на њима његов ручни знак оверен од суда или од јавнога бележника, доказују да је издавалац исправе дао у њима садржане изјаве". Овакву доказну снагу имају поменуте исправе само: ако на њима нема спољних недостатака — § 392; ако суд не посумња у њихову истинитост § 406 ст. Г1; и ако им истинитост није оспорена — § 408 пар. пост. Доказну снагу исправе, код које је што прецртано, остругано, избрисано, уметнуто или ако она садржи друге спољне недостатке, суд цени по § 368 пар. пост. Суд код такве исправе путем слободног уверења има да оцени, у којој је мери умањена или укинута доказна снага исте. Процесно право претпоставља, да су домаће јавне исправе истините. Из овога излази, да ако противник подносиоца домаће јавне исправе спори њену истинитост, дужан је да докаже.