Бранич

ДОКАЗНА ПРАВИЛА итд.

113

да је она неистинита. Ако суд посумња у истинитост такве исправе, може наредити, да се о њеној истинитости изјасни власт или особа, од које она потиче. Ако се овим начином сумња о истинитости не може отклонити, дужан је истинитост доказати онај, који се њоме служи као доказом. За иностране јавне исправе закон — § 407 пар. пост. оставља оцени суда, да ли ће их без доказа сматрати за истините. Исти пропис даље нормира: „За доказ истинитости такве исправе довољно је, где нема посебнога другога прописа, да ју овери Министарство Иностраних Дела или који посланик или конзул наше државе". Суд је позван у смислу §§ 394 ст. III и 528 ст. П грађ. пар. пост. да позове противника доказиваочева, да се изјасни о исправи. Ако је се противник у смислу ових прописа изјаснио о поднетој исправи и није јој оспорио истинитост, онда ће она имати онакву доказну снагу као што је напред изложено. Ако је противник доказиваочев пропустио, да се изјасни о истинитости приватне исправе, а из осталих његових изјава не види се намера за оспоравање истинитости, истинитост такве исправе сматраће се као неоспорена. Све ово односи се и на потпис, који се на таквој исправи налази. Оспорену истинитост приватне исправе или потписа, има да докаже онај, који се њоме служи као доказом — § 408 грађ. пар. пост. Јавне исправе — домаће и стране и приватне исправе, у колико суд не посумња у њихову истинитост, или им је ова оспорена или у колико оспореност истих није доказана, и које немају недостатка нормираних у § 392 грађ. пар. пост.;— потпуно доказују оно, о чему гласе односно што садрже. Исту доказну снагу имају и исправе, у чију је истинитост суд посумњао, ако је сумња отклонена или је истинитост такве исправе доказана. Код напред изложених прописа поступка о доказној снази исправа и код прописа § 368 грађ. пар. пост., који допушта слободно судијско уверење само у случају: „У колико није овим законом што друго наређено,. ..." — излази, да ни један суд не може једној оваквој исправи, било јавној или приватној, дати ширу или ужу доказну снагу од оне, која је у самој исправи садржана, и да је у спору суд мора узети као потпун доказ у томе смислу. Чим је суд одредбом процесног права везан тиме, у колико мора једну исправу узети за потпун доказ, онда такву — неоспорену исправу или чија је истинитост доказана а сумња отклоњена и која нема недостатака—не може и не сме стављати у зависност од свог слободног уверења, већ има узети, да је њоме потпуно доказано оно, о чему исправа гласи. Код доказа истинитости или неистинитости исправе и код отклањања сумње о истинитости истих суд може применити своје слободно уверење, ако му и ту примену тога уверења не прече изложена доказна правила.

Примену слободног судијског уверења окружују изложена доказна правила процесног права и то тако, да се у њиховом оквиру налазипоље примене тога уверења. Дакле, границе слободног судијског уверења и слободне судијске воље се доди-