Бранич

114

„Б Р А Н И Ч*

рују. Примени ли се слободно судијско уверење тамо, где му по закону нема места, поред повреде закона, улази се и у самовољу. И обратно: слободна судијска воља је искључена на пољу примене слободног судијског уверења, али и овде не увек, и у сваком случају. Ово стога, што и у оквиру примене слободног судијског уверења суду није дата апсолутна слобода у примени тога уверења. Суд је дужан да слободно уверење стави у границе брижљиве оцене и да овакву оцену да обзиром на резултат целокупне расправе и изведених доказа. Ако суд при тој оцени тако не поступи, опет је прекорачио поље примене свога слободног уверења и загазио у слободну вољу. Досадашња пракса судова код примене слободног судиј ског уверења није била једнообразна, већ је неки пут одступала од смисла овде изложених законских одредаба. Наводимо, да и данас има судова који своје слободно уверење примењују тамо где му нема места; а има судова, који то своје уверење у примени схватају тако као да је оно апсолутно слободно. Верујемо, да ће се будућа пракса судова у смислу предњих излагања уједначити и да ће се она кристалисати сва у духу овде изложених законских одредаба, што ће бити од несумњиве важности за оне, који се судовима обраћају са захтевом правде, а и од исте такве важности по саме судове, јер ће се тиме издићи ниво наших судова и ојачити вера у правосуђе.

Иван Д. Петковић, секретар Касационог суда — Београд О одређигању издржавања малолет®жо| девдм жжо § 2.04: кан жжост. Ово питање покренуо је у једном чланку објављеном у Браничу (св. за јануар 1938. год.) г. Таневић, залажући се за решење да старатељски суд по § 264. ван. пост. може приступити одмеравању издржавања тек пошто надлежни црквени епархијски суд ову дужност давања издржавања у начелу утврди. Како се не слажемо са мишљењем г. Таневића, то мислимо да ће бити од ингереса за читаоце овог часописа ако им изложимо и аргументе за обрнуто схватање овог питања у толико пре што је то од интереса и за практичаре, адвокате и судије. До доношења закона о суд. ванпарничном поступку није било спорно на подручју Касационог суда у Београду то у чију надлежност спада решавање спорова о издржавању малолетника, кад су им родитељи у распри. И § 100. грађ. зак. и чл. 96. закона о црквеним властма од 1890. год., а затим чл. 129. тач. 4. Устава срп. правосл. цркве то питање су уредили на исти начин. Духовни судови су одлучивали коме припада издржавање за време трајања парнице, а грађански суд у редовном спору одмеравао је висину тога издржавања. После завршене парнице судови су одлучивали о издржавању такође на основу пресуда духовних судова. Само овако судови нису једнобразно поступали, и по нашем схватању сасвим правилно, па су досу-