Бранич

О ОДРЕЂИВАЊУ ИЗДРЖАВАЊА МАЛОЛЕТНОЈ ДЕЦИ итд.

115

},ивали издржавање невиној страни и онда кад у пресуди духовног суда није било ништа одлучено о издржавању жене, коју је нпр. муж отерао или чији је брак духовни суд на његову штету развео. Ступањем на снагу зак. о суд. ванп. пост. ствар је измењена из основа, кад су у питању малолетна деца. По § 264. ван. пост. старатељски суд одлучује о нези, васпитању и издржавању малолетне деце и то без обзира да ли тече брачна парница или је она окончана, или најзад није уопште ни покренута али супрузи живе одвојено. Поставља се питање да ли суд може да поступи у оваквим случајевима не чекајући одлуку надлежног грађанског парничког или духовног суда о прејудицијелном питању ко је обавезан да даје издржавање или код кога ће дете бити на нези и васпитању. Да би могл одговорити на ово питање потребно је утврди ти не само циљ закоиодавца који је донео овакву одредбу као што гласи § 264. ван. пост. већ утврдити каква је то врста поступка суда који одлучује о питањима наведеним у § 264. Распра супружника, која може и по њих саме бити од недогледних и штетних последица не треба да угрози опстанак и интерес малолетне деце, којима је потребна нега и васпитање. Такву децу узима закон у заштиту (§ 39. гр. зак.) и држава преко судске власти интервенише хитно у корист деце у распру између супружника, не дозвољавајући да судбина њихова остане неизвесна све до свршетка брачне парнице. Зато је, противно ранијим позитивним законским прописима, законодавац прокламовао начело да се распра између супружника о васпитању и нези као и о издржавању деце има сматрати као ванпарнична с^вар и расправљати по начелима ванпарничног поступка. То је смисао § 263. и § 264. ван. пост. и после ступања на снагу ових законских прописа има се питањеиздржавања малолетне деце као и њихове неге и васпитања расправљати само ванпарничним путем, а никако по досада њим одредбама § 100грађ. зак. или пак чл. 129. тач. 4.'Устава срп. православне цркве. Да је ово наше гледиште тачно довољно ће бити да се позовемо само на чл. 2. уводног закона за ванп. пост. који је наредио да престају важити сви прописи других закона, уредаба и наредаба о предметима који су уређени новим ванпарничним поступком. Па како није спорно да је и § 264. ван. пост. ступио на снагу, јер за одлучивање о издржавању деце суд има основа у прописима грађанског законика (чл. 27. увод. зак.), то се може узети да је § 264. ван. пост. изменио поступак предвиђен у § 100. грађ. зак. и чл. 129. тач. 4. Устава срп. православ. цркве кад је у питању одмеравање издржавања малолетној деци. (Не можемо говорити о укинућу ових прописа, пошто они предвиђају решење и других питања — нпр. издржавање невољне стране за време парнице, о коме § 264. ван. пост. ништа не предвиђа). Зато налазимо да је неосновано нахођење да је пропис § 100. грађ. зак. у колико се односи на издржавање деце остао и даље у важности као његов одговарајући пропис у чл. 129. тач. 4. Устава срп. прав. цркве, јер овај пропис (§ 100. г. з.) није материјално правне природе и ако се налази у материјалном закону, већ чисто формално правне, процесне природе, па